Autor: Mari Arnu
Ponovo sam pročitala roman ,,Zbogom mojih petnaest godina”. Sigurno se sada smeješ i misliš u sebi: ,,Zašto li opet čita tu knjigu za klinke?”. Možda se sećaš kada sam je prvi put pročitala…
To je bilo nešto pre mog petnaestog rođendana. NATO bombardovanje su deca uglavnom koristila za igru i druženje, a ja…, pa poznaješ me, ja sam čitala. Jedva si uspevao da me ponekad izvučeš iz kuće. Smejem se kad se toga setim. Znaš da sam ti sa oduševljenjem pričala o gore pomenutoj knjizi, a ti si se smejao. Ali ta kniga je, ma koliko da je naivna, vrlo je poučna. Pored motiva prve nevine ljubavi, provlače se i mnogi drugi, kao na primer, rat. Sada razumeš o čemu pričam.
No, da ne okolišam previše. Odlučila sam da ti pišem, jer danas punim trideset godina i pravim bilans svog života, a ti si, bilo aktivno bilo pasivno bio prisutan u njemu. Počeću iz početka.
Nismo se naročito dobro slagali kao deca. Stalno si se svađao sa mnom, lomio mi igračke, a ponekad si me i tukao. Nisam tada bila luda za tobom. Štaviše, mrzela sam te (koliko to može jedno dete). Međutim, kako smo bivali stariji, malo po malo smo sređivali naše stare nesuglasice, one iz detinjstva. Mogli smo normalno da razgovaramo, bez svađe, bez zadirkivanja. I baš tada, nešto pre mog petnaestog rođendana, prvi put sam pomislila da ću se udati za tebe (kad za to dođe vreme, naravno). Posle mog petnaestog rođendana, odlučila sam (kao što i svi rade) da im kažem ,,zbogom” i okrenem se drugim stvarima, ali i drugim dečacima, momcima, kasnije muškarcima. Ni ti naravno nisi gubio vreme. U jednom trenutku si mi pokazao da osećaš nešto više od prijateljstva prema meni, ali to nisam shvatila ozbiljno. Kako god, očigledno ni ti, jer smo oboje brzo na to zaboravili. Ja se nikada nisam izjasnila. Priznajem da ni sada ne znam razlog tome, jednostavno, nije mi se dalo, ali uvek sam mislila na tebe. Ti si u mom bilansu bio osnovno sredstvo. Nisam imala puno ljubavnih veza u životu, ali u kojoj god da sam bila, uvek sam ponekad i pomalo mislila o tebi… O tome kako ću se na kraju ipak udati za tebe. Govorio si da, ako nijedno od nas ne bude u braku do tridesete, da ćemo se nas dvoje venčati i da će nam biti baš lepo. Sećaš li se toga? Ponekad su mi kroz glavu prolazili i dijalozi koji će se desiti uveče dok gledamo crno-bele filmove iz Zlatnog doba Holivuda, ili ujutro dok doručkujemo. A ti? Sada sigurno misliš da sam sišla s uma. Moram ti priznati da mi sada, kada vidim tvoju ženu, kroz glavu prođe misao kako bih bila srećna da sam na njenom mestu. Pomalo je mrzim zato što mi je pokvarila plan. Ti znaš da ja ne volim kad mi neko kvari planove.
Da ne dužim više. Želim odgovor od tebe. Hoću da znam da li si i ti mislio nekada na mene? Šta si mislio? Šta misliš? Šta ti prolazi kroz glavu? Želim sve da znam kako bih mogla mirno da kažem ,,zbogom mojih trideset godina”. Potrebno mi je sve to zbog salda za izravnanje bilansa mog života.
Puno pozdrava.
Tatjana