U toku školske godine 2019/2020, pod mentorstvom profesorke doktorke psihologije Ljiljane Simonović Grujić odeljenje II3 sprovelo je istraživanje na temu vršnjačkog nasilja u vranjskoj gimnaziji. Ispitanici bili su učenici po jednog odeljenja prve i druge godine. Hipoteza koju su učenici koji su sprovodili istraživanje, nastojali da potvrde tj. opovrgnu jeste da je stopa vršnjačkog nasilja visoka i da se učenici u svojim odeljenjima i školi ne osećaju sigurno.
Krenimo od nule, šta je uopšte nasilje, a šta vršnjačko nasilje?
Nasilje je svaki oblik ponašanja čiji je cilj namerno nanošenje psihičkog ili fizičkog bola drugome, dok je vršnjačko nasilje nasilje koje se sprovodi među vršnjacima.
Koje su vrste vršnjačkog nasilja?
Vršnjačko nasilje može biti verbalno, psihičko, fizičko, elektronsko, seksualno…
Koje su najčešće karakteristike aktera u „nasilnoj“ situaciji?
Žrtva je uglavnom plašljiva, nesigurna, oprezna, osetljiva, tiha, povučena, niskog samopoštovanja i samopouzdanja..
Nasilnik je uglavnom impulsivan, apatičan, karakteriše ga neprijateljski stav prema okolini, ima potrebu za dominacijom, razdražljiv, netolerantan prema različitostima…
Koji su potencijalni znaci da je dete žrtva?
Dete se povlači u sebe, odbija da ide u školu, uplašeno dolazi iz škole, postaje odsutno, dekoncentrisano, nemotivisano, počinje da muca, dolazi do insomnije, gubitka apetita, mokrenja u krevetu…
Koje su posledice vršnjačkog nasilja?
Po žrtvu posledice mogu biti kobne.
Sprovođenje nasilja krši Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vapitanja (član 45.) i Konvenciju o pravima deteta (20. Novembar 1989.)
Mlađi maloletnik je lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo četrnaest, a nije navršilo šesnaest godina. Stariji maloletnik je lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo šesnaest, a nije navršilo osamnaest godina.
Postupci za mlađe i starije maloletnike se razlikuju po tome što se mlađim maloletnicima mogu zreći samo vaspitne mere, a starijim maloletnicima mogu se izreći vaspitne mere i kazna maloletničkog zatvora.
Rezultati upitnika
Sprovedeni upitnik o vršnjačkom nasilju sastojao se je od 10 pitanja zatvorenog tipa. Upitnik je popunilo 32 ispitanika muškog i 27 ispitanika ženskog roda. Pogledajmo sada rezultate pomenutih pitanja.
Pitanje br. 1: Da li si ikada bio žrtva vršnjačkog nasilja?
Pitanje br. 2: Da li si ikada bio svedok vršnjačkog nasilja?
Pitanje br. 3: Kako reaguješ kada vidiš da je neko žrtva psihičkog ili fizičkog vršnjačkog nasilja?
Bitno je istaknuti manjak pasivnog ponašanja kada je u pitanju svedočenje nasilnom ponašanju, što zapravo omogućava lakše sankcionisanje samog nasilja. Uprkos tome što je manji broj ispitanika izjavio da na nasilje ne reaguje, neophodno je učenicima dodatno podići svest o važnosti prijavljivanja kako bi se broj pasivnih dodatno smanjio.
Pitanje br. 4: Da li misliš da su mladi dovoljno edukovani na temu vršnjačkog nasilja?
Pitanje br. 5: Da li si ikada vršio vršnjačko nasilje?
Pitanje br. 5.1: Ukoliko jesi, koju vrstu?
Pitanje br. 6: Koje su dve vrste nasilja najzastupljenije u vršnjačkom nasilju?
Bitno je primetiti da je među vršnjacima najzastupljenije fizičko nasilje. Fizičko nasilje podrazumeva svaki vid nanošenja fizičke boli. Neophodno je podstaći žrtve da prijave nasilje ali i adekvatno usavršiti osoblje kako bi se na prijavu korektno odreagovalo. Zanimljivo je i to što psihičko i elektronsko nasilje ima podjednak broj glasova.
Pitanje br. 7: Koliko je vršnjačko nasilje u tvojoj okolini učestalo?
Pitanje br. 8: Koliko je, po tebi, vršnjačko nasilje neučestalo u našoj školi?
PORAZMISLI
Pitanje br. 9: Kako razredni starešine reaguju na prijavu vršnjačkog nasilja?
Pozitivno je što čak 81% ispitanika tvrdi da razredni starešine preduzimaju sve odgovarajuće mere po prijavi vršnjačkog nasilja. Ostatak odgovora, iako procentualno manji, ukazuje na potrebu školske uprave da se pozabavi potencijalnim problemom ignorisanja prijava nasilja.
Pitanje br. 10: Da li se u svom odeljenju i školi osećaš sigurno po pitanju vršnjačkog nasilja?
Zaključak
Na osnovu odgovora na pitanja sprovedenog upitnika, možemo zaključiti da je početna hipoteza opovrgnuta. Učenici se, bar većinski, osećaju sigurno u gimnaziji i zadovoljni su reagovanjem nadređenih na prijave nasilja. Bez obzira na to, neophodno je ulagati više vremena i truda u edukovanje učenika na temu samog vršnjačkog nasilja, upućivati ih na prijavljivanje istog nadležnim licima i podstaći ih na otvorenu konverzaciju o nasilju i osvešćivanju pojave takozvanog victim blaming-a jer škola bi trebalo da bude bezbedno mesto za sve.
Autor: Teodora Stajić