UZIMAJ, GOSPODE! OSLOBOĐAVAJ GOSPODE!

Autor: Milica Tasić (Bori Stankoviću)

Dertuju krupni, užagreni alemi tvoji…

,,Žali, diko, i ja ću žaliti”

Nevestinski gust veo
na pragu se
zakači,
tato, tatice,
,,ja ne mogu…
i neću.”

Grdne ptice vezane poju,
i svi crni đermovi
i svi osušeni šimširi –
Rodi se, kćeri, čedo tvoje,
zla sudbina, Tomča! –
,,Ah, majko, ah, kurvo!
Ah otac, ah, proklet!”

Crni se veo u crnom amamu,
trljačica Simka crno je kupa,
,,Pezevenci i ćopeci”
se dižu –
a ona se spušta –
Sofka se spustila da ih dvori

Žute tepsije
k'o crvene oči
proždiru

Uskršnjim svojim grehom
se mije,
Duhova drugi dan,
tepa Sofka
Sofkici,
s ludim sjajem,
dok meso joj sitno na bedrima
od dolicavosti,
od milja,
sve bujnije biva

Al’ navek rumene i vlažne usne,
izgrižene,
ne ljube čakšire čohane
gde kolena se ne vide,
ah, Vranje,
Vranje moje!

Kroza san teški je jorgan pokriva,
strasnim tankim ustima
Sofka ne progovara

Ćeramide se crvene
k'o od njenog mesa,
k'o od nje same,
jagodice vrele
i krupne crne oči
čuju,
Tomču derana,
raspasanog,
i u njima –
,,Ja sam tvoj Gospod!”

,,Ah, majko, ah, kurvo!
Ah otac, ah, proklet!”

Voda je s česme teško padala,
,,pisano je nema se kuda,
i onda – hajde, [Sofke], hajde,
da se ide tamo kud se mora!”

Alil u belim čakširama,
zurle i šupeljke,
i svi kerpiči
Sofki do kolena
,,Ona je znala.”

Teško se oro pod zemljom razleva,
a Sofka znojna,
ukipljena,
mrtvija joj crkva
i porta dođe,
i popovi u crnim mantijama

Oro se razleva
ispod zemlje,
teško,
nečista je krv

Jelo s groblja,
tamjan i voda,
stoji Sofka,
stoji ukočena,
i ne razgrće šalvare

Znojnim rukama po pepelu šara,
Sofka naša, jedna,
svačija i ničija,
s navek rumenim
i vlažnim…
a izgriženim
usnama

Dertuju krupni, užagreni alemi…
,,Žali, diko, i ja ću žaliti”…

Sevdah ti vranjski,
za merak, Boro, pišem…!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.