Autor: Milica Tasić
Prepirem se sa suncem. Svilenim mirisnim koncem ušivam plamen svoj na nebu i preplićem tanane niti gole ljudske duše, tkajući gustu mrežu paučinastih osećanja. Vetrovit šapat nemira luta. Postojiš u meni kao vreme kad na stepenicama zastajkuje da se odmori od hoda. Pevušim ti – smiruj me tiho kad greben zore dotakne nebo, uteši kad plač daleko se probudi u meni i toplim dlanom na licu omekšaj ožiljke od jave. Sećaš li se, nebo moje, kad čeznuo si da me ljubiš kao sunce na pragu vrata noći? Takneš me očima u cvatu, a reči – lastavice, bivaju veće od zamaha punog u letu. Sećaš li se, mili, kad doticao si mi dušu? Minula su proleća naša, i sva susretanja u zimskoj magli. Okrećeš se tužno u mom oku kao sećanje i svemir dotrajava u kretanju suze ka tebi. Budi draga uspomena kad senke tuge zađu za okom i smiraj sunca kad ostane u meni. Sanjam i u snu tešim ljubav što se nikada vratiti neće, tešim je suzama što liju kao zraci nečijeg sunca na tuđem obrazu. Iznova bih da budim sebe iz sopstvenog sna, da sa njim bledi i strašno priviđenje jednog trenutka. O, kako bih da tonem u reku što otiče pravcem kud nema boli što je stvara naša duša bedna! Pronaći treba utehu na sopstvenom dnu, tamo gde se ne može plivati plitko nego se mora roniti snagom sebe samog. Nejaka hrabrosti moja, nađi svoje mesto… Zar ti nije žao da se trkaš sa sobom; nećeš biti jača ako oštriš kandže, jer grebanjem uzalud sama sebe krtiš! Pada noć. Teško pada. Usahle nade jurišaju kao mladi pastuvi na kiši.
Svež i sunčan dan. Danas znam – žalosno je što sve je tuga moga uma bila. Bežeći bih da zaboravljam ljude i sebe, spirala bih sa sebe noćne mrlje u nepomućenoj reci što bistro teče. Zaboraviti priviđenje kad spoznah se na granici s koje nisam htela gledati. Strah me je da ta tama nikada neće nestati… da nikada neće, nikada nestati.
I bi opet noć. Zenice svisnuše od tuge. Ekstaza otvori pogled i sinuše svetovi preda mnom. Bi ono što se ne može kazati. Energija se rasprši po Vasioni. I bi Pakla. I bi Raja. Afrodita skide plašt sa sebe i Bog se skameni pred telom Žene. Skamenjeni bog tada stvori čoveka – da udahne dah neizrecivom. Nesavršen čovek zaljubi se u lepotu ženskog bića i pokloni joj svoje rebro. Izgleda da kosmos drukčije odzvanja rajskim rečima koje za tuđu dušu idu.
U mračnoj sumnji ti si oganj bio. U odjeku te sretoh juče. Nemim rečima na platnu sna slikaš čuvstva iz duploga dna. Imaginacijo, što treperiš u svetlosnom krugu nabreklog mi srca – izađi! Svilenkasta krila vetar nek’ ti raznese, leti na sve četiri strane sveta! Nezadrživa iluzijo iz mojih snova, progovori novim bojama i potom sa zvezdanog neba mog nestani! Neka ostane puki trag od sna dok se pretvaraš u sećanje i vučeš sa sobom poslednji zrak.
Biva često da korake ti brojim u hodu. Zastanem da slutnjom prodrem u senku, pa bežim od nje kao od sebe same. Nedorečena senka tvoja skrila se da ne vidim joj puzavi hod i bdi poda mnom kao iz vode izronjeni brod. Crno me sunce gleda, u meni – trepet i strah; oči – rupe u kojoj su ugasle zvezde ostavile svoj srebrni trag. Usahle nade jurišaju kao pastuvi na kiši. Pada noć. Teško pada. Pletem venac ostarelom snu. Trepereće ljubeća duša dok god živiš u rupi mog nadahnuća. Uši ispunjava vapaj. Zov sopstveni čujem – daj pesme, daj muzike snova. Drhću nam tela od jeze. Tako malo pesme a tako mnogo Nas. Misao škripi – da je da se spava… ne, ne postoji java, ne postoji java! Hodala sam dugo po šetalištu ljubavi, hodala sam beskrajnom vizijom svojom. Davne su moje čežnje. Uzalud ih zovem da se probude u noći. Svanuća su moja beskrajna i mila, zovem ih u noći, zovem ih u noći…
Sva je moja radost sada – da sanjam – i u snu da ljubim senke svojih lica stalih u vremenu pred likom tvojim umrlim. O, a ja bih tako da s tobom ponovo gledam zvezdu sa vodenastim šarama… da strepimo da ne isparimo dok volimo se nadrealno i igramo tango na iglama magle. Odmarajmo, omamo, na ljuljašci Vasione dok tonem u siv pogled tvoj i u njemu dok ponovo tragam za srećnim trenucima. Pada noć po meni. Teško pada. Mladi pastuvi i dalje jurišaju na kiši.
Usahle su nade.