Opet ćeš me polako ubiti
izgovorenim,
neizgovorenim,
sa osmehom na licu.
Shvatam,
nije potreban metak,
ni nož.
Krvarim,
samo zbog jedne jedine reči.
Umirem.
Razmišljam,
bolje da sam se sama ubila,
nestajala polako
u najgorim mukama.
Ovako
nastavlja da me boli,
nastavljam da živim,
a ne osećam,
ne dišem.
Samo razmišljam.
Opet ću se ubiti
rečima koje kuljaju iz mene.
Nešto kao povraćanje,
nešto kao krvarenje,
a rane nigde.
Bar ne one svetu vidljive.
Sakrivena je,
ne vidiš je,
a peče me više
od bilo koje druge.
Opet će me reči ubiti.
Moje.
Tvoje.
Nečije.
Ničije.
Ne znam ni sama
i nije više ni bitno.
Znam samo da dalje
ne mogu da slušam.
Ako nastavim,
iskrvariću.
Autor: Taša