Tragom tužne pesme, Milja Lukić

0
Vranje News

Skoro ceo dan potrošila sam tražeći ime bega ili age koji je direktno odgovoran za pesmu “Petlovi pojev, Morava dzmni”. Ko pesmu ne zna, mnogo je propustio. Teška je za pevanje i samo punokrvni pevači, uz to još i s glumačkim sklonostima, mogu da je otpevaju kako treba. Ima tek dve strofe i u njima se ništa spektakularno ne dešava. Čak reči nisu toliko ni tužne, koliko melodija ujeda za srce. Mnogo je obrada, i mnogo različitih instrumenata korišćeno, ali ono osnovno – bilo da su izmene u tekstu ili u instrumentalu – ostaje: čežnja, čežnja i čežnja… i na kraju – tuga. Pevali su je svi pevači koji su hteli da pokažu raskoš svog talenta, ali nije svima isto legla. Velika je razlika između Staniše Stošića (Vranjanac, pesma je iz Vranja) i na primer Sonje Čoko. Iako je njen glas kristalno čist, ima i emociju dok peva, nešto nedostaje. To je ona proživljenost koju mlada devojka ne može da iznese. Madam Piano je takođe peva savršeno, ali utisak posle njene intepretacije je samo tuga, čežnje nema. Čeda Mirković me je iznenadio koliko je dobro otpevao. Mislim da su njemu verovatno rekli kako je nastala pesma jer se baš uživeo. Pevalo je tu pesmu mnogo njih, ne zna se ko je od koga bolji pevač, ali moji favoriti su Bilja Krstić i Toma Zdravković. Stanišu ne računam, on je etalon, osnovni obrazac ove pesme. 

U te dve nevelike strofe muškarac govori svojoj voljenoj da je zora svanula i da ga pusti, mora da ide. To je sve što se dešava u prvoj strofi. U drugoj mu ona odgovara da su petlovi “l'žovi” i da legne kraj nje, odnosno da ostane gde je i dotad bio. Ono što se ne kaže, a jasno je – ljubavnici su, u krevetu su, proveli su celu noć zajedno i on mora da ide, što će reći da baš i nije u redu da budu zajedno. O čemu li se tu radi? Zabranjena ljubav? Zvuči zanimljivo.

Sećam se da sam kao dete uvek bila u čudu zašto malo zasuze oke devojkama u Vranju dok se peva ova pesma. I onda mi je mama objasnila. Reč je o Turčinu, janjičaru, koji je bio s ovih prostora, koji je zbog ratnih zasluga dobrio čin i tražio da službuje u Vranju jer se sećao ponečeg iz detinjstva. I pronašao je rodbinu u Rataju, selu nadomak Vranja. Kako je odlazio u selo, tamo se zagledao u devojku (da l’ je Zlata?) u koju se zaljubio. I tako – eto nemoguće ljubavi. Tragedija se već naslućuje. A onda je 1878, kad je general Jovan Belimarković oslobađao Vranje, sva turska vojska pobegla u noći između 30. i 31. januara. Taj momak čijeg imena ne mogu da se setim, a kojeg nigde na netu niti u knjigama nema (ja ga znam samo iz usmenog predanja), proveo je svoju poslednju noć s voljenom. I znao je da mora da se povuče, ako ga srpska vojska zatekne, s njim je gotovo. Kolika je to ljubav kad ni u smrtnoj opasnosti ne može da se odvoji od dragane i izvuče se iz njenog zagrljaja! I “petlovi pojev” i “Morava dzmni*”… a i ona je svesna šta ih čeka… i ostaju zajedno jedno drugo lažući. U pesmi se ne zna kraj, samo da nisu mogli da se odvoje, a završilo se tako što su oboje ubijeni.

Pored pretraživanja istorijskih podataka po netu, zvala sam i svu rodbinu… i niko ne zna kako se taj Turčin zvao (tek za devojku ni pomislila nisam da pitam), i onda krenem da bazam po sociološkim i etnološkim radovima… i svašta razno saznam, samo o ovoj pesmi nema podataka. Nađem i potvrdu da nam je Karakoca rod (Kude si, mori, pošla, Karakoco), kao i Mile pile (Šano, dušo, Šano mori), i kako naučno stoje stvari s Belim mostom… Glava mi je bila puna nepotrebnog znanja, u stvari skoro da ništa novo nisam ni saznala, pre će biti da sam utvrdila gradivo koje sam zakopala odavno i duboko, možda i u kičmenoj moždini.

Anatomija ″balkanske muzike“ | Mozaik | DW | 24.11.2012
Adela Peeva, DW

Pesma je nova, s kraja 19. veka, ali je narodna. Mnogim pesmama ne zna se poreklo, mnoge “narodne” imaju autora, i mnoge “autorske” u stvari su narodne. A šta tek reći o onima o čije se poreklo otima nekoliko nacija? Sećate se filma “Whose is this song?”, u kojem je Adela Peeva obišla region, i svi su za “Ruse kose, curo, imaš” tvrdili da je njihova. Gledajući taj film nisam mogla da se otmem utisku da smo mi ispali najgori, i, na moj užas, mi – iz Vranja. Međutim, kopajući po netu u potrazi za Turčinom, nabasam i na etnografski rad Sanje Zlatanović u kojem je objašnjeno kako je to snimano. Stvarno sramota! I mene je gospođa Peeva uspela da pokoleba, ali nek joj je na čast. Očigledno je bilo mnogo popularno blatiti nas. I najlakše. Iz tog rada izdvojiću samo deo koji se odnosi na sramotu Peeve, a nakon čega je meni bilo lakše:

U potrazi za informacijama o pesmi i Koštani, autorka se našla na proslavi praznika Hidirellez/Đurđevdan u romskom naselju Gornja Čaršija. Slučaj je hteo da u isto vreme i ja tamo budem. Videla sam da je televizijska ekipa upravljala igrom uz bleh orkestar na trgu u Gornjoj Čaršiji, a zatim kretanjem povorke ka reci iznad grada. Spontanost praznika bila je podređena televizijskom snimanju i tempiranju vremena. Iz želje da saznam o kojoj televiziji se radi, prišla sam gospođi Adeli Peevoj i predstavila se kao etnolog iz Beograda. Ona me je samo pogledala i udaljila se. U Vranju se tih dana pričalo o novinarki iz Bugarske koja je sa mnogim ljudima obavila razgovor. Od lokalnog profesora, stručnjaka za folklor južne Srbije, saznala sam da joj je on pokazao svoj tekst o ovoj pesmi objavljen u lokalnim novinama. U njegovom članku govori se o tome da je ova pesma turskog porekla, kao i o mogućim načinima njenog prenošenja. Mene je, a kako sam saznala – i nju, uputio na njemu poznatu literaturu o ovoj pesmi. Međutim, u filmu nije prikazan pomenuti profesor, kao ni drugi sagovornici koji su tolerantnim tonom govorili o pesmi, dopuštajući mogućnost da se ona peva i u drugim zemljama i krajevima i na drugim jezicima. Umesto toga, emitovan je incident u vranjskoj krčmi, kada autorka greškom pušta snimak pesme sa nekog drugog područja. Da li je ova greška namerno načinjena ili ne – ne znam. Ali jasno je da je situacija u krčmi pre incidenta, sudeći prema sastavu gostiju koji nije mogao biti slučajan (kustos muzej-kuće „Bora Stanković“, glumac – prvak drame pozorišta „Bora Stanković“, dva ugledna novinara koji se bave kulturom Vranja, itd.) i izboru Romkinja koje igraju (što se u vranjskim krčmama u današnje vreme ne dešava), bila inscenirana.
Priča filma “Whose is this song?” konstruisana je tako da podvuče ‘narcizam malih razlika’ i da prikaže Balkan u orijentalističkom ključu – kao područje večite mržnje i lako zapaljivo bure baruta. Konstrukcija prodata kao dekonstrukcija.

Gospođi Peevoj veliki pozdrav. Trebalo bi da dobije jednu veliku novinarsku nagradu za novinarsku patku. Što nas je prikazala kako je prikazala, očigledno je poželjno za one kojima će film prezentovati. Onima koji umeju da razlikuju original od lažnjaka sigurno je jadna.

Pričalo se da je u Vranje došla kako bi snimila dokumentarac o Belom mostu, ali joj se više svidela senzacija koju bi mogla da proturi – ništa lakše nego prikazati nas kao divljake. A možda joj se ni Beli most nije svideo. Jeste mali i ide preko Vranjske reke (teško da je reka, pre je po dimenzijama potok), međutim, priča o Belom mostu zaista je fascinantna. I ona zaslužuje pesmu.

Galerije slika

Na mostu je na arapskom ispisano kako ga podiže Ajša zbog svojih i grehova svojih predaka. Ne znate tu priču? Ajša je bila kćer bogatog Selim-bega i živeli su odmah pored Vranjske reke. Velikim zidom, kao i sve žene tog doba, bila je udaljena od ostalog sveta, ali je svakog dana slušala frulu u određeno doba dana. Prvo se zaljubila u muziku, a onda, gonjena radoznalošću, popela se na najviši prozor da vidi ko tako lepo svira. Bio je to Stojan, mladi čobanin koji je tim putem vodio ovce. Zagledala se ona u njega, zagledao se on u nju. Kad ih je moćni Selim-beg našao zagrljene pored potoka, izvadio je kuburu s namerom da ubije Stojana, ali ga je Ajša zaklonila svojim telom. Posle je ubio i Stojana. Po legendi, ocu je rekla samo: “Volim ga!” Mučen grižom savesti, otac je podigao most od belog kamena 1844, i on je i danas na istom mestu. Dok sam bila dete, sećam se da su povremeno dolazili ljudi koji bi prelazili most prvo s jedne strane, pa se onda vraćali da ga pređu još jednom – kažu da je to dobro za ljubav. I sama sam upoznala ljude kojima je “pomogao”. A moja familija taj most prelazi svakodnevno, i po nekoliko puta. Valjda za domoroce ne važi, kao ni za članove porodice. U Vranju i danas posle ili pre svadbe mladenci pređu Most ljubavi, kako su ga u međuvremenu krstili. Po legendi, Ajša i Stojan stradali su u septembru, pa je tada iznad mosta tako svetlo i posebno zasijaju dve zvezde. Dok sam išla u školu, nikad to nisam mogla da vidim jer sam imala nastavu. Ali sam zato otišla tek što sam upisala fakultet, i stvarno – vedro noćno nebo i dve zvezde sijaju jače od svih ostalih! Da li sam ja htela da ih vidim, da li sam mislila da ih vidim… ne znam, ali se sećam tog trenutka.

Vranje je puno legendi, od svake note bilo koje pesme, pa sve do kamenja. Kao da uplovite u bajku. Naravno, ako imate dušu i srce za san na javi.

* Za one koji ne znaju – dzmni je glagol koji opisuje izmaglicu koja se javlja iznad reke u svitanje. Traje tek toliko koliko je potrebno da dan zarudi iz mraka.

Preuzeto od miljalukic.blogspot

Prethodni tekstViše od 3 000 000 za rekonstrukciju puta u selu Aleksandrovac
Sledeći tekstUlica Vule Antić od ponedeljka dvosmerna

Ostavite komentar

Molimo Vas da unesete komentar!
Ime