Autor: Mari Arnu
Alarm na telefonu se oglašava. 7.30h. Ustajem odmah, jer ako budem ostao još pet minuta u krevetu, neću ni otići na posao. Po starom dobrom običaju palim TV na RTS-u 1. Jutarnji program. Ne znam ni zbog čega ga gledam. Ovaj put nešto sasvim drugačije. Stara Bajagina pesma. Antologijska, rekao bih. Ne znam ni da li sam bio rođen kada je objavljena ,,Tamara”… Moje omiljeno žensko ime. Šalim se. Zavoleo sam ga zbog jedne devojke sa lepim osmehom. Čudnovata stvar, koliko jedan osmeh iza kojeg se kriju retki zubi može biti lep. Meni je odista bio.
Tamaru sam upoznao na moju iniciajtivu. Sretao sam je svakog jutra tačno u 8.50h u Dositejevoj ulici pored svešteničkih kuća. Gledao sam je. Ne znam da li je i ona mene. Činilo se da me ne primećuje. Viđao sam je na istom mestu nekoliko meseci. Svakog jutra pre polaska na posao pogledao bih se u ogledalo i rekao sebi: ,,Danas ćeš to uraditi. Prići ćeš joj, pa šta bude.”
U petak 24.06.201… to sam i uradio. Usudio sam se. Prišao. Obratio joj se:
,,Izvini, da li mi možeš reći kako se zoveš?
Ne bih te ovo pitao, ali stvrno imaš prelep osmeh.”
Ona: ,,Kako znaš kakav mi je osmeh kad ga u životu nisi video?”
Ja, uz osmeh: ,,Da ti to nisam rekao, nikada ga ne bih ni video. Zamišljao sam da je baš takav. Ne bih ništa menjao.”
Ona: ,,Izvini, moram da idem sada. Žurim na posao.”
Ja: ,,Čekaj, reci mi svoje ime!”
“Tamara” – reče ona dok je odmicala užurbano.
Nastavio sam da je srećem u 8.50h. Počeo sam da joj govorim ,,Zdravo, kako si?” Dobijao sam osmeh sa retkim zubima zauzvrat. Isprva sam mislio da je stidljiva, zatim da ima dečka, ma svašta mi je padalo na pamet. Buljio sam u svaku devojku plave kose, jer sam mislio da će naići. Međutim, to se nije desilo. Sretao sam je samo u Dositejevoj ulici kod svešteničkih kuća radnim danom u 8.50h sve dok se jednog dana nije pojavila. I tako dan za danom i nje nema da prolazi više tuda.
Kasnije sam čuo da je pričala po gradu kako joj je neki paćenik stalno prilazio, pa sada mora da ide na posao drugim putem.