Na današnji dan 14. marta pre 87 godina rođen je Miroslav Mika Antić, jedan od najčitanijih srpskih pesnika. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima – bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.
Objavio je više od 30 knjiga, među kojima i zbirke pesama za decu „Plavi čuperak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“...
Oni koji su ga poznavali govorili su da, da nije celog života ostao veliko dete, nikada ne bi mogao da bude tako dobar poznavalac dečje duše. Govorio je da je život posle detinjstva kao „sutradan, posle praznika“.
Mika nikada nije zaboravio kako izgleda biti dete. Svu decu nazivao je „čupercima“ i po tom nadimku nazvao i svoju najpoznatiju dečju pesmu i zbirku „Plavi čuperak“.
Umro je 24. juna 1986. godine u Novom Sadu.
Miroslav Antić o sebi:
„Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“…
Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In memoriam“.
Plava zvezda
Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda plava.
Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.
Ali pazi: ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora dugo da se nađe.
Treća.
Peta.
Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.
I još dalje iza kraja:
do beskraja.
Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš.
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.
Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada, ali znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno, tako mračno.
I sva sunca,
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje sasvim prave.
Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađes – sam ćeš znati.
Sad je tajna….
J.R.