Autor: Dalibor Zlatković
Evo ja uistinu verujem,
Po malo detinjasto, pa ipak čvrsto i iskreno,
Da je ona negde stvarna i da postoji.
Volim da verujem kako tiho uzdahne kada maštam o njoj.
Kako i ona, kao ja zamišlja naš susret.
Susret o kom budan sanjam već čitavu jednu večnost.
Sanjam kako se dešava u nekom malom sokaku,
Recimo-Dositejevom.
Sokaku sa prizemnim kućama požutelih fasada,
U neko romantično doba dana.
Recimo-predveče,
Kada se usamljeni obično sreću,
Pa makar bilo i prohladno, kako to obično i biva,
Recimo-u poznu jesen,
Jer jesen je doba u kom se brzo zavole oni koji se nađu,
Pa čak i u nekom velikom gradu u gomili tuđeg sveta
Ili nekom malom Dositejevom sokaku
Sa prizemnim kućama požutelih fasada.
Baš tog prohladnog predvečerja
U poznu jesen usamljenih prolaznika,
Naši će se pogledi sresti
I svo vreme ovoga sveta će stati u jedan trenutak
U kom ću znati da su to oči one o kojoj maštam
I za koju evo duboko verujem da je stvarna
I da negde nepoznata postoji
I oduvek veruje u naš susret i u moje postojanje.