Autor: Stefan Heller
Devetnaestog aprila će se desiti još jedna stihija, i to poetično berićetna stihija, eto, po dvanaesti put.
Kreacija Nemanje Stojkovića Blekija i Ivana Marinkovića je i dalje živa, pokazujući prkos zubu vremena da umetnost se ne može tako lako ugasiti. Svakako je dokaz da i pored toga što je naš grad usnuo po pitanju kulture, Stihija ne budi pitomim glasom, već svojim krešendo glasom budi sve u radijusu našeg divnog grada, a verujte mi, može i do prestonice, sa dozom inata i posvećenosti.
S obzirom na to da smatram da će nas biti tačno onoliko, prema mojoj nekoj skromnoj proceni, dvanaestoro poetičnih osoba, vične pisanju, biti ne samo vesnici poezije, no i vesnici proleća. Ako nas ne bude bilo 12, onda samo neka bude pun krug Stihije. Jeste da je proleće sletelo još sredinom marta, ali bili smo svedoci da zima nije baš tako lako mlatarala belom zastavicom, te će ovaj događaj biti jedna vrsta ode proleću.
Stekao sam utisak da kada dođu ovi topliji dani, na stranu žalbe nekih da je pretoplo i iznenada, da Vranje se pretvara u dinamičnu atmosferu ljudi po gradu, šta god radili. Ipak se mora odati poštovanje dvojici ljudi, koji su se usudili da rizikiju prazna mesta i tišinu, na kraju se ispostavilo da manjina ipak želi da sluša reči, koje nas oblikuju otkako smo nastali.
U krvi je ljudske civilizacije da zapisuje ono što ih tera na samo razmišljanje, a reči, kada se pišu iskrenim redom, umeju itekako da proizvedu jake emocije i aplauze. Stihija je, kao što kaže Ivan na početku svoje pesme, jedan strašni urlik.
Za sam kraj, citirao bih našeg čuvenog pesnika, u kontekstu da ste došli da slušate, ali se kopkate da li ostati, pa kaže ovako:
” Ostajte ovde! Sunce tuđeg neba neće vas grejati ko što ovo greje. Grki su tamo zalogaji hleba, gde svoga nema i gde brata nije.”