Stevan Milošević, profesor veronauke i pisac iz Vranja, 2019. godine izdao je svoju prvu zbirku poezije za decu pod nazivom „Aždaja napušta bajku“, a krajem 2021. godine i zbirku poezije za odrasle koja nosi naziv „Poetska mikrofonija“. Želeli bismo da ga ovim putem kroz razgovor predstavimo čitaocima Čaršije.
Za početak, recite nam nešto o sebi.
O sebi bih prvenstveno rekao da sam čak i sam sebi, kao i drugima, nekada zagonetna ličnost, što je po mom mišljenju dobro jer prvenstveno sebi nikada ne mogu dosaditi. Ja sam bio i ostao jedno veliko dete i to ne planiram da menjam. Moj stav je da je najveća i najteža promena ostati isti bez obzira na sve. Rešio sam da budem dete koje ume da se bavi i nekim bezazlenim, kao i ozbiljnijim životnim pitanjima, ali koje će uvek iz dečje perspektive tražiti rešenje kroz neki drugačiji pogled na svet. Ne prestajem da maštam, niti ću ikada i smatram da je upravo to dete u meni zapravo i moj najveći pokretač, ne samo na polju književnosti, već i samog života.
Osim što se bavite pisanjem, Vi ste i profesor veronauke. U kakvom su međusobnom odnosu ta dva poziva?
Dopunjuju se međusobno i kada je u pitanju književnost za decu i kada je u pitanju književnost za odrasle. Kontakt sa osnovcima meni izuzetno znači upravo zbog toga što iz naših druženja na časovima crpim inspiraciju za stvaralački poduhvat na polju dečje književnosti. Rad sa njima je uvek dobrodošao i pomaže mi u stvaralačkoj misiji jer su nekada upravo oni moja publika i od njih dobijam povratnu informaciju, naročito kada je u pitanju književnost za decu koja je daleko zahtevnija, čak na neki načini uzvišenija od književnosti za odrasle. Deca su iskrena čitalačka publika. Ili im se nešto sviđa ili ne, i to ne može da se promeni. Oni će uvek dati svoje mišljenje ma kakvo ono bilo, što je naročito značajno za bilo kog stvaraoca.
Osim rada sa decom, šta Vas još inspiriše?
Život mi je inspiracija. U svakom mogućem trenutku, svakom detalju mogu je naći, od pukotine na zidu do ptice u letu. Ono što mogu reći za svoj stvaralački rad jeste da inspiraciju nikada nisam jurio, nikada je nisam tražio. Ona je uvek pronalazila mene. Nikada nisam ni pisao nešto na silu, to je nešto što se prosto desi.
Šta Vama znači poezija?
Poezija za mene nikada nije bila hobi, već način življenja. Nema ništa lepše nego kad se strada u pesmama. Uporediću to sa sviranjem numere nekog poznatog kompozitora. Ukoliko se ta numera odsvira bez emocije, ljudi će je verovatno prepoznati, ali nešto bi im svakako nedostajalo. Ljudi prepoznaju emocije, prepoznaju kada neko uloži celog sebe u ono što radi. Smatram da je upravo to polazni kvalitet za sve u životu. Upravo to za mene znači živeti poeziju, živeti ono čime se bavim.
Koja je simbolika naslova Vaše zbirke pesama „Poetska mikrofonija“?
Mikrofonija sama po sebi ume da bude neprijatna, ali kada govorimo o poetskoj mikrofoniji govorimo o milozvučju stihova koji prijaju ljudskoj duši. Ova mikrofonija je daleko prijatnija od obične, ona je nešto što se nesmetano širi među ljudima.
Šta se može naći u zbirci „Poetska mikrofonija“ i na koji način ste uspeli da sve teme koje ona pokriva spojite u skladnu celinu?
Knjiga sadrži misaonu, duhovnu, socijalnu, rodoljubivu, ljubavnu poeziju… Upravo zahvaljujući njenoj raznovrsnosti smatram da svako ko je pročita može naći nešto svoje u njoj. Pored rime koju ja uglavnom pišem, u njoj ima i nekoliko pesama u slobodnom stilu, kao i soneta. Nisam preterano vodio računa o rasporedu samih pesama, jer mislim da neki ljudi uživaju upravo u tom prelaženju iz jednog pravca u drugi i nalaženju nečega neočekivanog.
Mnogi afirmisani pisci su prokomentarisali Vašu poeziju. Opišite to iskustvo.
Kao i većina drugih stvari, i to se desilo spontano. O zbirci poezije za decu između ostalih pisao je i Pero Zubac. Sa njim sam se čuo telefonom, predstavio se i nakon razgovora poslao svoje rukopise. Pozvao me je nakon nekoliko dana i rekao mi da mu se knjiga veoma dopala, nakon čega je napisao recenziju za nju. Nakon tog našeg razgovora ja sam zaista ostao zatečen. Veoma je nezgodno kada ste kao stvaralac daleko od svih tih dešavanja koja su uglavnom usmerena ka Beogradu i Novom Sadu, a vi se nalazite u jednom delu zemlje koji je zapostavljen i od nas ljudi, a i od onih koji bi trebalo da brinu o njemu i koji pruža manji uvid u kulturno – umetnička dešavanja u našoj zemlji i šire. Kada stvarate u takvoj sredini, a nadahnete takvog stvaraoca, kao što je Pero Zubac svojim radom, to mnogo znači.
Što se tiče zbirke pesama „Poetska mikrofonija“, nju je između ostalih prokomentarisao Matija Bećković, jedan od naših najvećih živih pesnika i umetnika uopšte. Ja sam imao promociju knjige „Aždaja napušta bajku“ u Nišu u isto vreme kada je on gostovao u Vranju. U povratku kući, već sam gubio svaku nadu da ću stići na vreme da se sretnem s njim. Međutim, uspeo sam da stignem i da mu predam svoju prvu zbirku poezije, predstavim se i zamolim ga da pogleda moj rukopis zbirke pesama „Poetska mikrofonija“. Nakon nekoliko dana me je pozvao telefonom. Nekoliko sekundi ćutanja sa moje strane, nakon čega su usledile njegove pohvale mog dela. Do kraja dana dobio sam mejl sa njegovim književnim prikazom. Taj mejl pročitao sam nebrojeno puta, nisam mogao da poverujemsopstvenim očima. Na moju veliku žalost, on nije mogao da dođe na moju promociju knjige u Vranju. Za mene je to zaista jedno posebno iskustvo, veliki uspeh i velika sreća. Jedno veoma lepo osećanje za mene kao književnog stvaraoca. 
Kakvi su Vaši planovi za dalje stvaranje?
Već imam jedan poetski roman za decu koji je pri kraju, ali nikako da dođe do njega. Uvek kada radim nešto gledam da prvenstveno ja budem zadovoljan time, a kasnije i od drugih dobijem povratnu informaciju. Taj poetski roman koji je u pripremi bi bio moj prvi poduhvat na polju proze. Ja sam lično ljubitelj poezije i sebe mnogo više vidim u njoj. To naravno ne znači da ne uživam u prozi, ali mi k srcu više ide poezija. Razlog tome je možda baš i to što je poezija, ili barem ona koju ja preferiram, sva satkana od jakih emocija, koje su nezaobilazna stvar u poeziji. Neko sa jednom strofom može da me dotakne mnogo više negoli pola romana, i to je ono što ja volim kod tog književnog žanra.
Šta biste poručili mladim ljudima koji se bave pisanjem ili bi želeli da se oprobaju u tome?
Želeo bih da im kažem da se trude. Da se takmiče sami sa sobom i da iznova i iznova sebe pobeđuju. Tada će ono što budu radili biti prepoznato. Takođe, rekao bih im i da u taj stvaralački rad unesu svaku svoju nit emocije zato što to publika i te kako prepoznaje. Kao što je rekao i naš Bora Stanković, „Emocije su te koje stvaraju umetnička dela, a inteligencija nam samo pomaže da razumemo ono što smo emocijama stvorili“.
Autor: Stanislava Jovanović