Autor: Jelena Trajković
Budim se
Došla je iskrena jasnoća jutra
Ivica vinske čaše nemo vrišti
Kao da je nešto muči
Ali ne ume da mi kaže
Možda neće da me slaže
Jer ću da pitam
Da li smo zajedno iz nje pili
Posteljina se grči
Povlači u sebe
Nekako nije nežna
Ne osećam je
Onakvom kakvom je znam
I taj gramofon uz ploču koja romantično krči
Više nije veseo
Ćuti da je sam
I sat na zidu, oborio pogled
Kazaljke unazad vreme broje
Ćute i one slike na stolu
One naše
Tvoje i moje
Zidovi bledi pogledaše u kosu
Koja će za tren da osedi
Samo da priznam nekako
Da je gotovo
Da više nećemo da se čekamo
Uz šolje kafe koje uvek popije jedno
Šta sad?
Zar da me žalite jer više nisam vredno
Biće
Kome više neće sklanjati kosu s lica
U redu je
Sad kučinom sam ispunjena ptica
Sve mrak postaje
Sve je ovo od tišine skica
Jer ko njega preživi
Kao svemir besmrtan je