Šala

I opet sam ustala rano. Ništa novo, svaki dan ustajem rano. Po navici valjda, zbog posla…..ili zbog nemira. A od jutros mi je baš žao što je tako, i to ne zbog spavanja i zbog toga što propuštam da se dobro odmorim i pripremim za nove golgote i brodolome. Žao mi je zbog sna….. divnog sna. Ponovo me posetio. Doneo mi najlepši buket belih ruža, mojih najomiljenijih. Ponovo sam osetila njegove usne na svojim. Bože, to je bio pravi poljubac, fizički sam to osetila, onako realno, potpuno stvarno, to nije mogao da bude samo san. Zaista, ti snovi mogu da budu tako realistični ponekad, pa čovek tad u potpunosti isto oseti sve ono što oseti, i kako oseti u stvarnosti, i bol i dodir i zadovoljstvo. Ali ovo od jutros….ne to nije mogo biti samo san,  to je bilo tako realno. Čak se i njegov parfem oseća na jastuku. Da li je moguće da podsvest bude toliko jaka, kad neko nekom toliko nedostaje?

Moram sutra na groblje. Dugo nisam bila. Možda me on ovako podseća. Možda na ovaj način želi da mi diskretno skrene pažnju na to. U svakom slučaju, ta ,,diskrecija” mi sada prožima celo telo i um. Posteljina na njegovoj strani kreveta je još topla. Na jastuku, kao da još stoji otisak njegove glave. I taj miris… njegov miris, ispunjava mi nozdrve. Najdraži i najlepši miris na svetu.

Sve izgleda tako, kao da je upravo ustao i otišao do toaleta i da će se svakog trenutka vratiti.
Neću da ustajem. Pokušaću još malo da odspavam, ko zna, možda se ponovo vrati u snu. Moram prvo do toaleta i vraćam se divnim snovima.

Ali šta je to sad, ja ……odakle ove ruže na jastuku……bele ruže??
– Zdravo malena? Divno jutro zar ne? Ja rekoh da svratim malo i poželim svojoj lepotici lep dan.
– Ti si lud, prepao si me….mislila sam da je….
– Šta?
– Ma ništa….. E stvarno nisi normalan. U ovo doba. Pa čoveče, još nije ni svanulo.
– Šta mari. Ionako se ti uvek budiš pre prvih petlova. Znao sam da si budna, pa sam došao da te vidim i donesem ove ruže, koje sam kupio jos juče pre podne. Pa nećemo valjda da rizikujemo da uvenu, zar ne? Bele su, onakve, kakve voliš.
– Da bele. Baš onakve, kakve volim.
Nemoj, nemoj sad molim te. Nisam raspoložena sad za to, ne zameri. Samo lezi tu i pokušaj da spavas. Meni se od jednom, baš prispavalo.
– Dobro, kako želis. Spavaćemo. Ali bukvalno.
– Da, bukvalno. Molim te oprosti
– Ma nije problem, nije sve ni u tome.

Opet sanjam….ili ne…nisam više sigurna. Opet je tu, čujem mu glas iz toaleta. Pevuši one njegove šaljive pesmice. Da li je to stvarno on? Da li je ovo stvarno san?

– Draga, kakve su ruže?
– Divne su dragi, divne zaista.
– Koji je danas datum? Znaš da bi trebao da odem sa Milošem do Beograda, da završimo ono.
– Danas je prvi april. Nemoj danas, nemoj molim te. Znaš da su kola neispravna.
– Moram, obećao sam. Uostalom, to je manji kvar, skroz nebitno.
– Nemoj, nemoj …molim te.
– Ali šta ti je…zašto plačeš…

– Šta ti je malena…. šta ti je? Probudi se, to je bio samo san.
– Nije….nije bio samo san!! Bila je stvarnost……prokleta stvarnost. Koji je danas datum??!
– Prvi april dušo? Zašto pitaš
– Da….prvi april. Šala. Život se šali sa mnom. Prokleto se šali….