Autor: Nebojša Stanojković
Sačekaj me, tamo iza
ugla
stare ulice
Doći ću, kad pospremim sobu svojih nemira
Kad razvrstam po fiokama prošlosti
Sve slike nade, ko skice
I planove puta, do kraja svemira
koje nikada nisam započeo,
jednim korakom
Sačekaj, da bar jednom prodjem tim
sokakom,
neutoljenih zelja i prigušenih snova
Pre no što pohabam i zadnji par cipela
I noge postanu teže od olova
Pre no što sve pocrni, sem kose
Pre no što i zadnja trešnja iz detinjstva,
ne bude svela
I ne napijem se jutarnje rose
Doći ću, kad više ne mogu ukrasti,
ono što je moje
Sačekaj, srpljenja molim,
dok konačno ne dohvatim parče meseca
I stavim ga medj suvenire svoje,
na police maštanja
Dolazim, kad jednom budem uspeo da odolim,
da opet prodjem ispod duge,
i upijem joj sve boje
Sačekaj, kad više ne budem ljut na sebe
kad koferi budu, puni praštanja