Autor: Nebojša Stanojković
Na jednu stranu zgrade, nove goleme, moderne, u svakakvi oblici. Stra te da gi pogledaš odozdol, a kamo li da se kačiš na vr’. Al teško da će se i kačiš, sve i da oćeš. Toj će je sve obezbeđeno, gazde mir da imav, a ne da gi ometav tamo neki juznjački urođenici. Na drugu stranu, tuj odma, do tej zgrade, stoji ona…. sama, opustela, glavna železnička stanica u državu. Nekad bila. Ma što nekad, do jučer. Stoji takoj, tuj kude je i bila, al bez prugu, bez vozovi, bez putici. Tek tuj i tamo, sedi poneki putnik, al ne onj što čeka voz, nego što čeka aftabus za dom. Sedi tuj, a ne na aftabusku, jer ovde poubava ladovinka, mir i tišina, koju narušavav tek poneki milicajski kola, jer sd su tuj milicajci napravili svoj improvizovani parking, stanicu, zbirište, il što li. Tuj se dogovarav kako će krstiv pridošlice iz celu državu, kad zapucav u Begrat s njihovi old tajmeri. Pa plata mora li da se primi? A i koj gi tera ovde, oni pa tam doktori nemav li?
Sedi tuj, u lad na zapusteja peron, ćuti i razmislja.
Prvo:
Nanu li gi je… 180 din peronska karta na aftabusku, eeej, 180 minimalca dabogda primili, al ovija naši minimalci, ne republički, pa da vidiv td. Pa mi be što doodimo ovam da se lečimo, i da molimo ovdšnji doktori da ne primiv po ovej beogratske bolnice, nesmo beogradjani, mi radimo za 19 000, eeej. More ku… će gi platim, će se napravim šuntav, pa će ga zaustavim aftabus na izlazak. Će sam zadisan i će se pravdam na šofera, kako jedva stigna od klinički, a sve bolan eve trčim. A bolan sam, stvarno sam bolan, toj ga neće ič izlžem….
Drugo:
Stanica pusta, mirna, skoro prazna, a na sred njuma jedno meanče. Ostavija ga gazda da radi izgleda, zbog onija nostalgični gosti. Možda i zbog gosti što se krijev od žene, jer gi neće padne na pamet da gi traživ ovde i oni će si pijev mirno, po jevtinu cenu za Beograt i će se sećav…. Za jedn astal ispred kafanče, sediv dvojica, pijev kafu i kiselu i gledav se, ništa ne zboriv. Jedn gleda kroz drugog. Za drug astal neki momak kuca poruke na telefon. Čs se smeška, čs se namrgodi i rastuži. Sigurno se dopisuje s devojku, il onuj što oće da mu bude devojka.
Koj li ku. doodi ovde? I onakoj nemam pare, a dok mi refundirav kartu, pa mora se crvenim pred kuma i da pozajmljujem. A što mi pa pomognaše ovde doktori, onija izvikani što sidu lečiv, a isti su ko i ovija ovde. Ovija ovde bar gi vidiš, ako ništa drugo bar u hodnik, pa ti tuj i zakažev. Ovija ne gi ni vidiš, oni s papiri lečiv, preko šalterske sestre, što te gledav mrko, ne ti davav da se mlogo snavidjaš preko šalter, jer si se malka zaznojija po prevozi, pa se malka i osićaš. Ne ti davav da gi postaviš treće pitanje, jel je i drugo već bilo mlogo. To je ko kad pituješ za informacije na aftabusku u Vranje. Odgovor na prvo pitanje, retki imav sreću da dobijev, na dugo, ima jedn slučaj zabeležen 1975 godine, al je šalterdžija bija pijan i ne je daja tačan odgovor. Treće, niki nikad neje postavija , il što bi precednik rekja, ikad.
Ma mi ionakoj nesmo za bolje, i treba ovija da ne ke..av i da ne tretirav ko …pa ko što si ne i tretirav.
Treće:
Eeee, ovde sam bija u vojsku, u gardu eeej. Pa kad se opasašem s onj opasač, napravešem struk ko Skarlet O Hara. A bija sam td suv i ubav. Čekašem voz na ovuj, do jučer ubavu stanicu, a ženske me zagliđav, a i ja nji. A ja, visok, prav ko ceca, al ne ceca pevačica, nego puškomitraljez M84, 14 kg tešak s municijsku kutiju. I sd mi desna rama spuštena za 2 cm od njega. A na stanicu lepota, proleće, ljudi vrčkolj, jedev se mekice, bureci, đevreci. Neki već izmotali pečene kokoške, ne mož da dočekav voz. A ja…ja pijem koktu iz flašku i osmatram mlade snaške. Raspitujem se koja kude ide, pa da putujemo zajedno, u isti kupe, da ni neje dosadno, dugačak put. A ŠTO SAM SVE UPOZNAJA PO TIJA VOZOVI, što sam se sve naslušaja, što sam sve iscelivaja i ostalo. E šteta što nemaše td telefoni, pa da beležim, a i da slikam, da se selfiram. A stanica… živa, zbori i peva. Svuda muzika, svuda ljubav, svuda celivanje, a i ponegde svađanje. A sd…..sd prohuja s vihor ko Skarlet O Hara i ko moj struk i ubavinja.
Eve sedim tuj sd i pitujem se koj sam i što sam. Možda samo sanjar, što vika Jesenjin. Prilazi mi star kondukter, oronaja ko ovaj stanica. Vika, sediš sinko, odmaraš….ako. 40 godinea sam ovde radio sinko moj. Njlepše godine na najlepšoj stanici, a sad je postavili megde u… ma bolje da ne govorim. I pusti suzu čovek, a i ja po njega…Otidna s tešak korak, negde…možda u penziju.
More će si idem i ja penziju, invalidsku. Ne mogu više, sve me ovoj utepa. Trinaes iljade, trinaes, će ima za leb i za posebnu salamu na akciju, što ga je…. Nesam više kadr. AL MAC, ne davav. Samo na onija pred mrečku što su, da gu ne trošiv mlogo. Ma će pokušam, pa koj znaje…
Četvrto:
Dal da kupim burek? Koj znaje kolko su ovde, sve je oganj. A i ovuj kiselu što kupi, nesam trebaja. Neje mnogo gazirana ko ovej naše i ne mož gi priđe, al i ona diza pritisak i tera na močanje, a pogotovo i zbog ovj jak diuretik, ima se umočan do pauzu. Bolje da gu ne pijem, će gu oladim dom. A i burek neće kupujem, će ga icepim na brzinu, pa će bude nezgodno u aftabus kad me potera punjenje.
Peto:
Gledam gi ovej zgradurine u Beograt na vodu, sd trenutno, Beograt na kišu. Gledam gi preko ovej srušene železničke zgrade i mislim se, što nesam po zdrav pa da idem u Nemačku, da zaradim i kupim jedn stan tuj na moje dete. Pa i mi malka da budemo Begrađani i gazde. Uf kolke su brate.
Šesto:
A kd pre pa zapuste ovaj stanica, a do jučer si beše ko nova. Takoj ću i ja. Ma što kako ću, ja sam već takv, samo što mi još žbunja ne rasnev iz uši.
Lele nesam normalan, abe ja se zapriča sam sa sebe, u sebe, a aftabus će mi utekne. Brgo da iskočim malka na kišu i da razbarušim kosu zbog šofera, da bi ga ubedija da me pusti.
Zbogom Glavna Stanico, Beograde će se vidimo po uput, komisijski. U zdravlje, pa u invalidsku.