,,Jedan sam od retkih pizza majstora koji zapravo vole da jedu pizzu i uživaju svim čulima u onome što pizza jeste”.
Čaršija: Kako bi opisao nekome suštinu svog posla?
Danilo: Suština mog posla je, naravno, nahraniti ljude ali i učiniti njihov dan lepšim.
Čaršija: Kada si shvatio da želiš postati pizza majstor?
Danilo: Kroz školovanje sam se usmerio prema grafici, ali me je oduvek privlačilo da radim sa hranom. Kao i mnogi moji vršnjaci, nakon srednje škole sam upisao fakultet vođen nekon društvenom normom da je samo fakultetsko obazovanje nešto što će nas dovesti do uspeha. Ovo zanimanje je zapravo pronašlo mene, kada sam bukvalno preko noći odlučio da vidim da li je istina kad kažu da se kajemo samo za ono što nismo pokušali. Tako sam u popularnom „Pizza Hut“ restoranu u Beogradu prvi put pokušao da pravim pizzu. Dopalo mi se i nastavio sam da gradim karijeru u tom smeru. Uprkos svim poteškoćama koje ovaj posao nosi ostao sam u tome jer uviđam njegove lepote i prednosti.
Čaršija: Da li imaš neka živopisna iskustva u vezi hrane koja su uticala na tebe kao dete ili kao na mladog majstora?
Danilo: Postoje zapravo dva scenarija kroz koje se može opisati moja ljubav prema ovome što sada radim. Prvi je scenario u kojem će se možda mnogi moći prepoznati. Zamislite da ste se vratili u detinjstvo. Vikend je, nema škole, nema žurbe. Dok lagano otvarate oči shvatate da Vas zapravo budi opijajući miris koji dopire iz rerne. Majka je zasukala rukave i spremila nešto zbog čega ćete biti srećni i zadovoljni tokom celog dana.
Drugi scenario je onaj u kojem smo kao porodica odlazili da za ručak ili večeru jedemo pizzu. U našem gradu nekad je postojala pizzeria u kojoj sam (iz detinje perspektive) gledao najboljeg majstora i jeo najbolju pizzu. Taj osećaj zadovoljstva je nešto što me pokreće. Danas, za mene je cilj da u svima koji probaju moju hranu oživim taj osećaj pripadanja, voljenosti i trenutaka u kojima nismo znali šta znači stres odrastanja.
Čaršija: Šta je nešto što razgoreva vatru i daje ti energiju kad se umoriš na poslu?
Danilo: Postoje trenuci u danu kada prosto poželim samo da se odmaknem od peći, trenuci u kojima mi se baterije isprazne, trenuci u kojima mi se desi da nisam zadovoljan kako sam napravio nečiju pizzu… Ali tada, energiju mi daju izrazi oduševljenja i reči hvale koje mi ljudi upute. Posebno mi podigne raspoloženje kada vidim nasmejano dete kako jede pizzu ili kada mi priđu da vide kako se to sve pravi. Rado im dozvolim da sede i gledaju ili da i sami uzmu komadić testa da se igraju dok čekaju.
Čaršija: Ako možeš da napraviš izbor, koja je tvoja omiljena pizza i zašto?
Danilo: Mislim da sam jedan od retkih pizza majstora koji zapravo vole da jedu pizzu i uživaju svim čulima u onome što pizza jeste. Moja omiljena vrsta pizze je ona izvorna, istorijska verzija sa ulica Napulja. Napolitansko testo, istovremeno i tanko, i meko i hrskavo, prekriveno samo pelatom i mozzarela sirom sa blagom notom maslinovog ulja i listovima svežeg, mirisnog bosiljka. Jednostavnost i genijalost margarite je neprevaziđena do današnjih dana i ona je pokazatelj umeća jednog pizza majstora jer se tu najbolje oseti kvalitet testa.
Čaršija: Šta misliš, šta je najveća zabluda o poslu pizza majstora?
Danilo: Jedna od najvećih zabluda je da je ovo posao koji može raditi bilo ko jer nije težak. Postoji prava nauka iza svega da bi jedna pizza bila napravljena kako treba. Nije samo stvar u tome kakve sastojke ćemo kupiti, jer je glavni sastojak zapravo taj ljudski faktor koji donosi želju, ljubav, osećaj. Potrebno je mnogo rada i truda da se usavrši veština kontrolisanja testa, veština da se proceni kako će testo da reaguje na kojoj temperaturi, mnogo učenja da znamo kako sastojci reaguju jedni s drugima kada ih ubacimo u peć. A tek je posebna priča kada se testo mesi ručno i/ili kada se peče u peći na drva.
Čaršija: Možeš li da izdvojiš neku anegdotu iz kuhinje?
Danilo: Bilo ih je toliko mnogo da je nemoguće nabrojati ih ili izdvojiti. Uvek je smešno kada se promeni radno mesto, taj proces upoznavanja sa timom. Posebno su smešna iskustva sa učenicima koji dolaze na praksu.
Čaršija: Da li imaš neke preporuke za majstore koji tek počinju svoj put ka uspehu?
Danilo: Smatram da sam i ja i dalje na putu ka uspehu, i da taj put nikad neće ni prestati zavisno od toga kako definišemo uspeh – kontinuirano usavršavanje znanja i veština, građenje svog imena u branši, put ka vlastitom biznisu …
Najveći savet koji mogu da dam je da nikad ne pomisle da više ne mogu da uče, jer će tada prestati da napreduju. Za nekoga ko je tek na početku je važno da neprekidno upija sve što može, da shvati da u svakom trenutku može da nauči nešto od ljudi sa kojima radi (od nekih kako treba da se radi, od nekih kako ne bi trebalo da se radi i da bude svestan te razlike), i da ga ne mrzi da provede dodatno vreme u pripremanju za rad jer je upravo priprema ključna za bilo kakav uspeh. Osim toga – nemojte kasniti na posao i donesite pozitivno raspoloženje.