,,UVEK MOŽEMO DA SE VRATIMO ODAKLE SMO DOŠLI, ALI PROPUŠTENA ŠANSA SE NE VRAĆA”
Milica Kostić, rođena 1989.-e godine, devojka iz ,,vlajinsko sokače”. 😊 Nakon završene srednje škole odlazi sa porodicom u Niš gde je nastavila školovanje. Par godina je radila u najpoznatijem niškom kozmetičkom salonu Medeja, poslednje tri godine radi na kruzerima kao spa terapeut, tretmane lica i tela, masažu i šminku. Radila je uglavnom na Karipskim ostrvima i južni deo Evrope.
Čaršija: Da li je rad na prekookeanskim kruzerima bio nešto što si planirala, ili se prilika ukazala spontano?
Milica: Nisam planirala, radila sam u Nišu i bila zadovoljna svojim poslom, ali ukazala mi se prilika sasvim spontano, i odlučila sam da pokušam.
Čaršija: Ono što je zanimljivo je da ugovor nisi sklopila direktno sa kruzom, već sa kompanijom u Londonu (STEINER – one spa world) gde si prošla edukaciju i koja te je kasnije angažovala. Prvi put si u Londonu, prvi put slušaš predavanja na nematernjem jeziku, u kojoj meri je prisutan strah? Da li je to strah od nepoznatog gde si se uputila, ili strah da nećeš proći obuku i iskoristiti šansu?
Milica: U početku nije bilo straha, jer nisam bila ni svesna sta se dešava, sve se odigralo brzo. Intervju u Bgu, cela dokumentacija, viza, i pritom sam i dalje radila u Nišu. Tek kad sam se probudila u Londonu, sela u prevoz da stignem na vreme na Akademiju, shvatila sam gde sam i šta radim. Tada sam osetila strah, da ne razočaram svoje i sebe, jer puno gubim ako ne uspem. Predavanja na engleskom su mi u početku bila teška, ali kasnije sam se navikla.
Čaršija: Kako je izgledao tvoj prvi susret sa brodom na kome treba da radiš-srećna si, misliš kako nećeš uspeti, emocije su pomešane?
Milica: Kada sam prvi put ugledala svoj prvi brod (Empress of the seas) bila sam srećna, ne misliš tad o neuspehu, samo misliš o tome šta ceš sve da vidiš, i gde ćeš sve da putuješ. Veličina broda mi je bila inpozantna.
Čaršija: Koliko traje jedna plovidba, i na koliko se turisti smenjuju?
Milica: Rute su različite na svim brodovima. Uglavnom sam imala plovidbe od najduze 7 dana, ali moze biti i do 60 dana. Posle toga brod se vraća u matičnu luku i prima nove goste.
Čaršija: Šta je presudilo da nakon prvog sklopiš još dva ugovora? Da li je u pitanju bila samo sjajna prilika da se zaradi novac, ili pokretač ima i drugu pozadinu?
Milica: Pokretač nije samo novac, u ovom slučaju. Želela sam da što više putujem i da vidim mesta koja inače ne bih imala prilike da vidim da sam ostala u Srbiji.
Čaršija: Radila si na najmanjem, i najvećem kruzeru koji je isplovio gde zaposlenih ima samo blizu 2000, a sa gostima oko 10000. Da li se oni razlikuju po načinu poslovanja, gde je bilo lepše raditi i zašto?
Milica: Sve zavisi od kompanije i od veličine broda. Ja sam radila sva tri ugovora sa istom kompanijom (Royal Carribean Cruise Line) i bila sam zadovoljna. Lepše mi je bilo na manjem brodu zbog bliskosti među članovima posade, jer smo tamo bili svi kao jedna velika porodica, i to ti u mnogo čemu olakšava život na brodu. Ali na većim brodovima ima više aktivnosti van radnog mesta, tako da i to ima svojih prednosti. Uživala sam u pozorištima koji primaju oko 2000 ljudi, zip line na brodu, surfovanje na veštačkim talasima, simulacija skakanja padobranom i letenja u posebnom prostoru na brodu, i mnogo drugih zanimljivih stvari.
Čaršija: Verovatno si mnogo puta do sada čula rečenicu „Blago tebi, obilaziš svet“. Koliko se zapravo radi, a koliko vremena preostaje za odmor i uživanje na egzotičnim destinacijama?
Milica: Sve zavisi od posla. Nekad radim 6 dana u nedelji po 12 sati dnevno, i onda imam ceo dan slobodan da uživam u luci gde taj dan pristanemo. Tako da ima prostora i za uživanje.
Čaršija: More odmara, ali kako plavetnilo utiče na psihu kada jedva i da dodiruješ tlo pod nogama? Kako se boriš sa negativnim mislima u momentima kada ti je svega dosta?
Milica: Na brodu mi jedino teško pada odvojenost od porodice i najbližih prijatelja. Kada radim, iskreno, nemam vremena da razmišljam ni o čemu jer sam zauzeta po ceo dan. Ali kad dođe slobodan dan, i kad siđem sa broda, poželim da su moji ljudi sa mnom, i da sve to proživimo zajedno. Na početku su mi ti trenuci teško padali, ali se vremenom čovek na sve navikne.
Čaršija: Da li je kruz zabava samo za bogate ljude ili je pristupačan i srednjem staležu?
Milica: Pre 10 godina to je bio veliki luksuz, ali danas sve kompanije uglavnom imaju ponude za sve, tako i za srednji stalež. Veći fokus je na kvantitetu, više nego na kvalitetu u tom slučaju.
Čaršija: Da li je tamo moguće ostvariti pravo prijateljstvo ili se oslanjaš samo na sebe?
Milica: Moguće je naći pravog prijatelja tamo, jer sam upoznala dosta kvalitetnih ljudi za ove 3 godine, ali uvek moraš prvo da se oslanjaš na sebe.
Čaršija: Osim najbližih i voljenih ljudi, šta ti je nedostajalo odavde, možda neke sitnice?
Milica: Više slobodnog vremena, definitivno 😀
Čaršija: Stekla si neponovljivo iskustvo, u kojoj meri su prethodne tri godine doprinele da se razviješ kao ličnost i napreduješ na profesionalnom planu?
Milica: U velikoj meri brodski život promeni svakog, u boljem ili lošijem smislu. Mene je promenio u boljem 😀 Postala sam samostalnija, zrelija, odlučnija, sigurnija u sebe i svoje sposobnosti. I naravno na poslovnom planu otvara mnoga vrata za budućnost.
Čaršija: Od svih destinacija, luka, egzotičnih plaža koje si obišla, šta je ostavilo najjači utisak na tebe?
Milica: Meksiko, Porto Rico, i Bermude.
Čaršija: Da li smatraš da su plovidbe jedna od onih stvari koje ti se vremenom „uvuku pod kožu“, i da li je nova na pomolu?
Milica: Definitivno ti se uvuče pod kožu i postaneš kao zavistan. Uvek želiš da vidiš još nešto novo. Uvek je nova plovidba na pomolu.
Čaršija: Koji savet bi dala mladim ljudima koji samo zbog straha od nepoznatog stoje u istom mestu?
Milica: Ne sme strah da nas sprečava ni u čemu. Uvek možemo da se vratimo odakle smo došli, ali propuštena šansa se ne vraća.