Autor: Milica Tasić
Ivi Andriću i dečaku jednom pred izlogom knjižare… S ljubavlju, velikim poštovanjem i dubokim naklonom.
Milica Tasić
San je java mog prethodnog života, java je san u kome bačen lutam u čudnoj zemlji, zemlji toj, zemlji čudnoj, zemlji Bosni, zemlji mukloj, kao napola rasklopljenoj knjizi, urjammeru što se čita. Bežimo u stvarnost na hartiji, što se ispisana kreće u dušama sapatnika, kao ruševina slova, kao ljudska prilika, krojena i prekrajana. Zaistinska istorija nigde nije zapisana! Čaršija je crna, a užarena linija nas boli. U podmukloj igri bezbrojnih ogledala železna kapija zatvara besane nam noći. I fenjer jedan osvetljava korake naše u krugu svetlosti, u krugu koji zatvara vasionu. U meni je olovno đule leglo, crn se talog podiže, a grudi mi oštro i bolno preseca crna jedna pruga. Pod ukočenim nebom bosanska tišina, i čamotinja. Jedino od tri cigle reči rajetini poigrava srce. Razviće se barjak!
Beživotna maska od hartije i laka nosi gordost unutrašnjeg teškog nasleđa. Došla su vremena čuda i ja nisam više čovek, već potonula besana i nemirna misao. Ne, nisam ja biljka za umerenu klimu, moja duša je samo pustinja koja više i ne žedni. Crveni su oblaci i krv boji moj pogled. Dalo mi se na plač. Bilo mi je da plačem. Sanjao sam jednu dobrotu. I teško stradanje neko. U snu tom, ja, prerano ropče bez radosti. Lepša duša dublje je jecala i pitala je boga zašto sreća čovekova boravi uvek onde gde ga nema, dok sluša, dok smireno sluša umiranje po avlijama starih domova. Ima li zaborava? Gde je pesma naša, jedina uteha, u kojoj se čovek seća samo onoga što voli? Život se troši i osipa, a kapija nam sudbina i karakter. Al’ opet – život nam pruža samo onoliko koliko drugima dajemo! Samo, čudno je, bože, čudno, koliko nam malo za sreću treba, a koliko nam baš to malo uvek nedostaje!
Zgasnu lepota na mrežnici, čujem tvoje suze i drhtanje i znam da boli te moja daljina i patnja. Teška suza tvoja bezglasna na božjem je dlanu, sirotinjsko srce i stare ruke mole se za moj mir… majko…! Trgao sam najviše plodove i bio oholi gost života. Al’ slušajte me, čujte, jer nešto od ljudske istine uvek ostane – za one koji umeju pažljivo slušati i čitati! Pisah braći svojoj u bolu i nadi. Duša mi stradalnica, snovi kao zlatni zaveti i mir sunaca istine svetinja. Boli me u sećanju i žao mi je čoveka. A go sam i malen pod suncem i zlatnim velom od zvezda. Ocvala je moja sreća. I kad umrem, a na smrt niko ne čeka odveć dugo, možda će neko, tu i tamo, spomenuti moje ime. Možda će spomen na mene ganuti u čijoj duši osećaj. I ne znam hoće li tada od toga mi biti u grobu toplije, ali pišem vam – braćo moja u bolu i nadi. Teško je biti čovek, Gospode, što pogledam sve je pesma i čega god se taknem sve je bol. Živeti znači slagati varku na varku. Hoće li se ikad naći barem zračak čovečnosti koji bi živeo duže nego što živi jedna suza ili traje više od trajanja jednog osmejka ili pogleda? Lovimo li godinama istog miša i istog puštamo? Ili nije ta igra, nego igra u kojoj je smrt rešenje duge bolesti koja se naziva život? Čujem melodiju kao neodoljivo tužni predeo, videh bele zumbule i lale seoba… Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati! Život kao da sam gine i otiče iz mene, dok rođeno dete gine iz očiju okamenjenih majki, i žeže me, žeže samilostan pogled nerođenih.
Ah, majko mila, sirotinjskog srca i starih ruku! Ah, majko, kuda ide Jelena? Gde je ta mlada žena? A ja je vidim u priviđenjima, ona se javi i kao zvuk i kao sjaj u mojoj tišini. Ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje. A njene oči, njene oči prostiru ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova, dok s pola reči joj kazujem da je volim. Jesen je, i ona pokrivena mladim lišćem, majko! Koga li ljubi sada ta mlada žena…? I kakve su te oči koje tako gledaju svet? Žene, vaše bele ruke lome dušu moju kao hleb! A svaka igra teži da se nastavi i produži. Beznačajne reči, dugi pogledi i nesvesni osmejci da se povežu u siguran most koji se sam gradi. A ti se meni sa suncem javiš, Jelena! S radošću i ljupkom šalom, i moje je priviđenje za mene tad jedina istina, a sreća moja lepša od svačije sreće.
Videh mesto jedno na ćilimu, Jelena, braćo moja mila i majko! I na njemu kao kakva sitna, plašljiva i dragocena ptica. Je li to Mešina i svačija zlatna ptica ljudskih snova?
Ne gubi se, ipak, nijedna ljudska misao ni napor duha! Svi smo na pravom putu i iznenadićemo se kad se sretnemo. A srešćemo se i razumeti svi, ma kuda sada išli i ma koliko lutali. To će biti radosno viđenje, slavno i spasonosno iznenađenje… Nije možda dalek dan kada ćemo čisto i ljudski moći da se izrazimo samo u molitvi kojoj zapravo i ne treba reči. Pravi put, ipak, nije bespuće. Mora negde da postoji! I čovek će ga naći i otvoriti za sve ljude! Taj srednji žuđeni pravi put sreće. Put otvoren, put pravi, put za sve ljude. I biće nam srce mirnije, i sa nečujnom unutrašnjom melodijom duša će nam progovoriti jasnije.