Pesnik zatvoren u telu velikog glumca – Pavle Vuisić

0
751

,,E, pa dokle ćeš Pajo dozvoljavati sebi bavljenje jednim poslom, odvratnim i ponižavajućim, dokle zbog love, od koje u stvari nikakve koristi nemaš. Dokle???”

Srbija. Država na Balkanu koja je prolazila kroz ratove, siromaštva, migracije, što svedoče i brojni filmovi koji su snimljeni sa tom tematikom. Mnogo je srpskih glumaca koji su ostavili trag u domaćoj, pa i stranoj kinematografiji, ali i oni čije se rečenice i danas, posle trideset godina od njihove smrti izgovaraju i ukazuju da za nas ti glumci i dalje žive. Jedan od brojnih je čuveni Pavle Vuisić.

Veliki glumac, rođen je 10. jula 1926. godine, a preminuo pre 1. oktobra 1988. godine. Iako ga većina Srbije pamti kao glumca, on je bio i pesnik zarobljen u telu glumca. Često je pisao o smrti, kao da ju je čekao.

Rezultat slika za pavle vuisic

Život Pavla Vuisića kao da je ceo bio u stvari njegov oproštaj, i za života je raspodelio sve materijalno što mu je ostalo, samo što njegov ,,šipak” nije bio upućen Nemcima, kojih te 1988. kada je napustio ovaj svet više nije bilo, već političkom sistemu kog se gnušao i pomalo glumi koju nije podnosio.

Razne prideve su lepili za Pavla Vuisića, govorilo se da je prek, težak, namćorast… S druge strane, govorilo se da je voleo čašicu, društvo, koliko nas je uveseljavao… Dok je težina života rasla u njegovoj duši.

Često je Pavle Vuisić pisao o smrti. O svojoj smrti. Često je, generalno pisao. Pesme. Svoje misli. Diktirao supruzi, Mirjani Suli Vuisić. Još češće je napisano cepao i bacao. Da je stalno cepao stvari dokaz je i to da je pocepao i svoju prvu glumačku nagradu. O tome koliko je ,,priželjkivao” svoju smrt, govori u prilog da je napisao nekoliko testamenata. Originalna verzija testamenta glasi:

Testament, foto privatna arhiva

Oporuka

Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju.

Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute).

Neka u sebi pjevaju.

Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, jebem mater…

O tome koliko je često pisao, moglo se primetiti da je pisao je gde je stigao. Na imeniku. Na kafanskom računu. Obzirom da je ,,želeo” da umre, napisao je i stihove o tome:

Želim da umrem.
Bože koji si svemoguć, učini tako
i budi miran, platiću.
Znam, i ti si korumpiran…

U jednom svom zapisu ostavio je svojevrsni aneks na prethodni testament. I opet je posmrtno ,,ostavio šipak” komunistima:

,,Ukoliko ne otuđim pre smrti moju pušku i revolver koji su vrlo skupoceni (da) proda moja Sula (Mirjana) ali samo kad se raspita o pravoj ceni.

One 2 serije žućaka i viška 2 srebrnjaka da ne prodaje na teg (na vagu) već da se najpre raspita o njihovoj numizmatskoj vrednosti. Lule moje (sigurno ih ima u vrednosti nekoliko sadašnjih miliona) da da Nenadu svom nećaku ako ustanovi da on lule stvarno voli od vremena do vremena puši na njima, ili bar ako ne puši na njima – uživa gledajući ih.

Sablje i noževe ako nije u stanju da zabode u drobove komunista – neka proda ili pokloni nekom ko oružje voli (bolje neka proda). Naročito sablje su skupe nijedna manje od 2 miliona sadašnjih para. Sablje ne davati u komision jer uzimaju veliki procenat nego na oglas — jednu po jednu. Sablje ću sada sam pokušati prodati, ako ih ne prodam onda stoji ono gore.”Rezultat slika za pavle vuisic

U zbirci Pavla Vuisića u Muzeju knjige i putovanja na Banjici, udruženja “Adligat”, nedavno je pronađena i treća oporuka iz februara 1987, gde navodi da ne želi da iko prisustvuje pogrebu osim Mirjane, uz dodatak:

,,Molim da se smrt objavi tri dana posle pogreba…”

Želeo je da umre nečujno. Da to ne bude vest. Da pobegne od svega. Niko da ne slavi život koji on nije voleo. Na sahrani nije bilo šest popova. Nije bilo nikog. Samo njegova Mirjana. Nije bilo umrlice. Ni slike. I jedan pop kog je dovela. I nije mu rekla ko je pokojnik. “Samo sam rekla da se zove Pavle…”. Tako je sahranjen rab božiji Pavle. Rab svog života. Inače, nije verovao u Boga. I pop je tu bio – iz inata.

Kao i dobar deo muškog stanovništva, određeni period života je proveo u ratu, bio je i na Sremskom frontu, ratovao protiv komunista jer ih uopste nije voleo, naročito jer je njegov otac stalno bio na meti komunista.

Što se tiče radnog iskustva, priča se da je kraći period radio u Radiu Beograd, da je takođe malo nedostajalo da veliki glumac Pavle Vuisić ne zakorači ozbiljnije u svet filma ili pozorišta, samo da nije bilo jednog ..malog incidenta” na Pravnom fakultetu. Da, Pavle Vuisić je studirao svetsku književnost, ali je pre toga studirao Pravni fakultet. Incident je bio takav, da je Pavle jednom prilikom odglumio scenu sa plastičnim revolverom u WC-u, gde je jednog ,,glavnog” mangupa isprepadao jer je napravio neku scenu i neprijatnu situaciju sa jednom studentkinjom. Njega je nakon toga pozvao dekan i rekao mu da nema šta više da traži na tom fakultetu.

U Pavlovoj arhivi postoji i poruka koju je sebi ostavio. Mirjana, nejgova supruga ju je lično kucala dok je Pavle diktirao.

,,Paja sebi postavlja pitanje: E pa dokle ćeš, Pajo, dozvoljavati sebi bavljenje jednim poslom, odvratnim i ponižavajućim, dokle zbog love, od koje u stvari nikakve koristi nemaš. Dokle???”

A otkud u njemu tako duboko nezadovoljstvo poslom kojim se bavio? Svi njegovi prijatelji su znali da ne voli glumu. Mladom Lauševiću je govorio da batali glumu. Doveo ga je jednom prilikom kući, dao mu neki grejač da ima da se greje u svom stanu. Tačno mu je rekao: Nemoj, brate, nije to za čoveka. Možda se i setio kada mu se sve ono desilo. Ali Laušević jeste glumac, on je to voleo. Pavle nije.

Mnogo je reči koje bi mogle biti ispisane o ovoj, slobodno možemo reći ljudskoj gromadi i legendi, ali kako o ni on nije voleo da se o njemu puno zna, zadržaćemo se na ovome.

Ostavite komentar

Molimo Vas da unesete komentar!
Ime