Autor: Stevan Milošević
Dodirom te gledam dok noć svoje senke
polagano traži i raskošjem mami,
sve su tajne naše u trenutku čežnje
koje budnog srca izgradimo sami.
U svemiru našem nebo raste svuda
i nemamo prava drugom da ga damo,
svako naše danas poželeće sutra
ako ga nas dvoje dočekamo tamo.
Pod kapijom straha srušićemo slutnje
koje proročanstvo odavno već sniva,
jaukne li ljubav, to je samo dokaz
da je još u nama vatrena i živa.
Zaboravi sebe, ja ću da se sećam
kako jedrim likom u poletu plamtiš,
ostaje ti samo da bar i ti mene
istim takvim žarom svojim bićem pamtiš.