Aутор: Стеван Милошевић
(посвећено позоришту Бора Станковић у Врању, страдалом у пожару)
Згариште свето, гробнице пуста,
руино наша дична и мила,
памтиш ли шта си некада давно
у своме граду публици била.
Даске ти ћуте, нема ни псовки,
нема ни плача, нема ни смеха,
ничега више, старино знана,
сада си грђа од самог греха.
Немамо стида, не питај више,
ћути и трпи у чађу и смоли,
ових те дана, срамото наша,
само самоћа љуби и воли.
Чами ту јадна, труни и јецај,
увела ружо раскошног лета,
ништа нам ниси, видиш и сама,
ни мањи злочин, па чак ни штета.
Пригрли време, јер друго немаш,
над тобом само пепео руди,
ни Богу лако у рају није
кад га напусте вољени људи.