1. Pisao je poeziju
Boru Stankovića su po očevoj majci u školi zvali i Bora Zlatin, a svoju karijeru književnika započeo je pisanjem poezije. Bio je samouveren i gord kada je njegova poezija u pitanju, verovao je da će zahvaljujući njoj postići mnogo u svetu književnosti. Medjutim, 1894. godine u Sarajevu izlazi beleška u ,,Bosanskoj Vili” koja glasi: „Dživo u B. I Borko u V. Slabačko je u obojice jeda bude što i bolje! Međutim, pesama imamo na tovare, baš kao što ima i pjesnika na sve strane, samo je mnogo zvanih a malo izabranih“. Bora Stanković se nakon objavljivanja ove razočaravajuće beleške zarekao da nikada više neće naposati nijedan stih. To je i ispoštovao.
2. Drugo je to, drugo, ljubav hoću
Bora Stanković se sa 28 godina oženio sasvim slučajno, na jedan boemski i romantičan način, iako je on, kao svaki sujeveran čovek, verovao da je ta slučajnost njegova sudbina. Svoju ženu je prvi put ugledao na fotografiji u fotografskom izlogu na Terazijama. Na sebi je nosila mornarsko odelo, kao masku za maskembal koji se tih dana pripremao u Beogradu. Iako je to vreme kada je bio na vrhuncu svoje književne slave, Bora je tih dana bio izuzetno mrzovoljan i izbegavao je društvo. Ali spazivši lik ,,mladog mornara”, zainteresovao se za nepoznatu devojku, priznao je to svojim bliskim drugovima i tako bi se završilo da ga ti isti drugovi nisu pozvali da prisustvuje tom maskembalu. Teške volje je pristao i pod jednim uslovom: „Samo da nagvirnemo, pa odmah posle da idemo u Skadarliju na vino“. Prva osoba koju su Bora i njegovo društvo sreli na ulazu bila je mlada devojka iz izloga, ista onakva kao da je baš sad izašla iz fotografije. Kako su je ugledali, svi su se zbunili, a ponajviše sujeverni Bora. Devojka je to i primetila „osmehnula se blago na njega, ponudila mu da ga odvede do garderobe, i on se pribrao i krenuo za njom, kao omajan . . . I posle toga, cele večeri nije se odvajao od nje. . . I do smrti je ostao pokraj nje!“ Samo nekoliko nedelja posle te noći ona mu postaje supruga sa kojom će provesti svoj vek i izroditi decu. Bora je često prvo želeo da čuje njeno mišljenje kad abi napisao nešto novo. Angelina, tako se zvala, čuvala je do smrti poslednju Borinu nedopušenu cigaretu, poput amajlije, što svedoči o večnoj zaljubljenosti u svog muža.
3. Kako je Bora pisao
Bora nije imal određeno vreme za rad, stvarao je pod naletom emocija. Imao je svoju radnu sobu u kojoj je bio potpuno sam. U trenucima razmišljanja o onome na čemu je radio, znao je da se zanese tako da nije čuo nikoga i ništa oko sebe. Jednoga dana dok je sedeo sa rodjacima, što u šali što ozbiljan je rekao: „Blaženi nišči, duhom!… a meni vri u glavi…“ Skočio sa postelje i držeći se za glavu, otišao pravo u svoju sobu za rad i nije iz nje izlazio cela tri dana. Tada je nastala prva verzija ,,Nečiste krvi”. Pisao je deo po deo, beležio misli na raznim hartijama, rečenice, nekad i čitave pasuse, pa onda kada bi mu se ,,oznojile ruke”, kako je sam umeo da kaže, povezivao bi sve to u celinu. Nikada nije pročao o svom stvaranju, ni o svojim namerama za stvaranje. Pio je dosta kafe i mnogo pušio. Takođe je dosta često preradjivao svoja dela. ,,Nečista krv” je pisana u mnogo verzija.
4. Izgoreli autografi
Osma, poslednja Borina knjiga sabranih dela, je objavljena skoro četiri godine nakon njegove smrti, 1030. Posle izlaska osme knjige autografi objavljenih i neobjavljenih dela su vraćeni njegovoj porodici. Oni su brižljivo čuvani sve do Drugog svetskog rata i okupacije kada su, u toku dva velika bombardovanja Beograda, stradali svi do jednoga. Kasnije je pronadjen rukopis Borine ,,Tašane”, kao i njegov pokušaj dramatizacije ,,Nečiste krvi”. Na rukopisima se vidi da je Bora mešao latinicu sa čirilicom.
5. Vranjska gimnazija
Gimnazija u Vranju je zvana i Akademija, bila je poznata kao jedna od najboljih škola u zemlji jer je imala najbolje profesore. Profesori su dolazili više po kazni, kao politički progonjenici, ali je zato i većina njih bila cvet prosvetnog nastavničkog kadra u to vreme. Bori su predavali Svetislav Simić, Ljuba Davidović, Jaša Prodanović. Bora je nekoliko puta želeo da napusti gimnaziju zbog siromaštva, zbog čega ga je profesor Milivoje Simić prihvatio i brinuo kao o svom detetu.
Nastaviće se…
Autor teksta: Miljana Pešić