Autor: Ljubomir Trojanović
Ja kompromitujem
još uvek izigravam pristojnost
i nema stvari pred kojom bih se zaustavio
čak i ono što nisam video
sada je predmet mog dubokog prezira
loše mislim o ljudima
čovek je najprljavije skupljeno na jednom mestu
miševi se pojavljuju iz zida
treba videti na vreme
sve klizi nekud van moje volje
ne uspevam da domislim
kako se mogu srozati ljudi koji vuku napred
Sve se svelo u bedan okvir
Šta da urade svi
koji ostanu nemoćni nasred života
svi kojima je crno pred očima
a vreme ide i prolazi jalovo
Nek progovore
a kada progovore neka tutnji
neka gromovi lupaju
nek zbriše sve i raskrče ovu vrzinu
nek stanu zavrat
ali nek ne gaze bilo koga
jer na hladnom nebu su mrtvi svetovi
a život samo ovde