Bora Stanković, jedan od najznačajnih pisaca srpskog realizma, svom rodnom Vranju dao je identitet, u svoja dela uneo je vranjski duh, mentalitet i običaje. Koštanu, Sofku, Mitketa i Tašanu učinio svevremenim i nikad zaboravljenim.
Bora je za Vranje nasleđe koje nikada ne bi smelo biti zaboravljeno, ali ipak ostaje pitanje koliko mu se Vranje odužilo.
Pisac Bora Stanković živi dok mu se dela čitaju, dok postoje ustanove koje nose njegovo ime, dok živi duh starog Vranja koji, čini se, ostaje zauvek utkan u vranjsku kaldrmu i čaršiju.
Gde je Borino Vranje danas i koliko je danas Borino? Moze li grad bez pozorišta koje nosi njegovo ime?
IPAK IMA NADE ZA VRANJSKO POZORIŠTE
Do kraja 2019. godine očekuje se kraj treće, konačne faze radova.
Podsetimo, prošlo je skoro sedam godina od kako je zgrada vranjskog Pozorišta izgorela.
Napravili smo malo istraživanje i paralelu između materijalnog i kulturnog nasleđa koje je ostalo iza Bore, koliko je Borin uticaj trajan i koliko ga zapravo čuvamo.
Da li smo čuvajući uspomene na Boru i njegova dela nekako sačuvali i ono što je on u svojim delima prikazao negativnim?
Da li smo čuvajući materijalno nasleđe, sačuvali i mentalitet i duh starog Vranja?
Razgovarali smo sa Vranjancima o Bori, o aktuelnosti tema njegovih dela u današnjem Vranju i o tome šta Bora predstavlja za svoj grad.
Anđela Jovanović, učenica srednje škole, misli da je većina Vranjanaca upućena u rad i tematiku Borinih dela, a lično za nju Bora Stanković predstavlja inspiraciju, zato što je imao dovoljno hrabrosti da piše o tadašnjem životu i običajima u starom Vranju. Anđela misli da su se Vranjanci donekle odužili Bori, jer shvataju da je Bora jedan od glavnih simbola Vranja tako da svake godine organizuju brojne manifestacije u njegovu čast, a i najvažnije ustanove nose njegovo ime. Sa pojedinim likovima koji su još tada imali hrabrosti da iskažu svoje mišljenje i otvoreno govore o svojim emocijama možemo da se poistovetimo. Mentalitet i duh ljudi iz Borinih dela nije sasvim identičan današnjem mentalitetu, ali je ostalo dosta sličnosti.
Bojan Tasić, student, rekao nam je da nije dovoljno nazvati nekoliko ustanova Borinim imenom da bismo se odužili velikom piscu. Smatra da svi znaju ko je bio Bora, ali ne baš o čemu je on pisao. Bora Stanković prikazuje likove Vranjanaca iz različitih slojeva društva, a najbolje ih opisuju predrasude i razbuktalost emocija. Vranjancima je danas ostao snažan uticaj mentaliteta njihovih predaka. Borini Vranjanci su danas nesretni naslednici krvi svojih nečistih predaka, prati ih neko prokletstvo, ali i osećaj za (kara)sevdahom. Borinih likova na određenim primerima nema, oni su sada kao sitni delovi slagalice u različitim ljudima, kad bismo tu slagalicu spojili, dobili bismo pravu sliku njegovih likova i njegovog celokupnog dela.
Sanja Bundalo, bibliotekarka zavičajnog odeljenja Javne biblioteke ’’Bora Stanković’’ u Vranju, smatra da Vranjanci čitaju Boru u istoj meri kao i ostale pisce, ali da većina njih poznaje samo površinski sloj Borine mnogoznačnosti. Dublje slojeve i finese njegovog dela ostavljaju drugima na tumačenje, a za sebe smatraju da im je to geografskim kodom upisano, što je naravno daleko od istine – kaže Sanja. Misli da zahvalnost Bori često podvodimo pod podrazumevanje, a da iako je umro okružen nerazumevanjem, njegovo delo karakteriše neprolaznost i svevremenost. Za Sanju je Bora pravo na dostojanstvo, zaklon u sigurno, i pravo koje potvrđuje da mali ljudi mogu imati velike sudbine. Sanja kaže da su Borini Vranjanci i danas svuda, vodeći lični rat između dozvoljenog i sanjanog, onog što se sme i onog što čaršija nikad neće oprostiti. I sada, kao i tada, uvek ostaje nešto za čime će patiti.
Dušica Čukić, profesorka književnosti, mišljenja je da Borina dela nisu više toliko aktuelna, jer su inače roman i pripovetka u krizi. Iako ne znaju mnogo o piscu, Vranjanci se ponose njime. Dušica ističe da je danas Borino Vranje gotovo mrtvo, i da se mnogo toga promenilo, život, ljudi, navike, običaji, mada je mentalitet ostao sličan.
I kada možda budemo zaboravili Boru i ono što nam je on pružio, njegova senka ostaće iznad Vranja, zauvek će ga čuvati od zaborava. Ako jednog dana materijalno nasleđe nestane, još neka ustanova sa Borinim imenom izgori, ako kaldrma bude porušena, a dela negde u kutku sobe bačena i prašinom prekrivena, ostaće uvek ta senka bez koje Vranje i Vranjanci nikada ne bi bili ono što su danas.
Borino Vranje zasigurno još uvek živi i čuva ga. Ali, da li smo čuvajući materijalno nasleđe, sačuvali i mentalitet i duh Borinog grada? Da li budućnost od nas zavisi, da li ovo Pozorište noseći ime velikog pisca mora biti glavni činilac kulture grada?
E. Tomić