Autor: Tamara Stamenković
Posadio sam seme u tvoja rebra,
koje će popuniti rupe tvojih pluća.
Ali moraš zapamtiti jedno:
Moraš ih sama zalivati,
ako želiš da preživiš.
Moraš rasporiti svoj grudni koš,
sama pokidati
i zaliti svoje seme.
Zato što niko nije sposoban
da napravi od tebe ono što jesi,
osim prirode.
Stara, šarenolika i ujedno mračna.
U tebi čuči lavirint,
nalazi se šuma
koja izaziva osećaj neprijatnosti.
Sve te životinje koje lutaju u tebi,
smatraju te domom i koriste tvoju lepotu
i slobodu koju im daješ.
Ali ti, ti bežiš od sopstvene prirode,
puštaš da se tvoji plodovi osuše,
istrunu i otpadnu.
Tvoja rebra će vremenom krenuti da se klate,
tvoja pluća će ostajati bez kapi života.
Životinje će krenuti da te napadaju
ako se osete ugroženo,
ako nemaju kuda da se kreću i čime da se hrane.
Moraš raskomadati unutrašnjost srca,
ako želiš da preživiš…
Pustiti bol da iscuri niz tvoja rebra,
moraš otrovati životinje koje koriste tvoju lepotu,
moraš ih nasamariti i ubiti sopstvenim bolom.
Ako želiš da tvoja zemlja opet pusti korenje,
moraš da se potrudiš oko nje.
Zato što niko nije sposoban
da napravi od sebe oazu nakon pustinje,
osim tebe.