Autor: Nemanja Stojković Bleki
Još nema sunca. Još ne izranja glupi ponedeljak. Sam sam na stanici. To znači da nemam iskustva. Ako za prvi jutarnji nema ljudi na stanici, najverovatnije ste pogrešili vreme. Hladno je. Nemam para za hleb i već znam kako će mi biti muka kada uđem u bus. Pored svega, ne mogu da prestanem da mislim na Nikolu.
Zašto se Nikola obesio? To me je jako mučilo. Zar nije bio srećan? Da li je uopšte bio potreban neki razlog da se obesi? Doduše, ja Nikolu ne znam. Hoću reći, ne znam Nikolu koji se obesio. Tačnije, nisam siguran da se neki Nikola obesio, ali zašto ne bi bilo moguće?! Zamišljam zvuk konopca koji se zateže, koji ljulja Nikolino telo… Plašim se da mu pogledam u lice, ali se pitam kako konopac izdržava toliku težinu snova.
Na stanici, svuda oko mene bili su pikavci i nedovršene cigarete. Pravo groblje nedovršenih poslova i neostvarenih želja. Kada sam bio mali, oko naše škole se često muvao jedan duševno bolestan čovek. Jedan od onih ljudi kojima ne možeš da pogodiš godine. Pojavljuju se tako iznenada sa tim jednim licem koje ne stari. Postaju legende… Kada prođe detinjstvo, takvi ljudi legende obično naprasno nestanu. Priča se da su umrli, ali nikada nisi sasvim siguran u to.
Taj čovek, koga su sva deca zvala Mita Pita, išao je često oko škole i prvo dete koje bi ga videlo iz škole ustajalo bi sa stolice i viknulo: „Eno ga Mita Pita!“ Svi bi onda pogledali kroz prozor, a kada Mita umakne pogledu, u učionici krenu priče u „košnica stilu“. Čuo si ih više puta, ali se i dalje ponavljaju, nadogradjuju… Poput neverovatnih susreta „jedan na jedan“ sa Mitom Pitom! Svima je naravno bilo najsmešnije kada Mita svrati u školski park da se… olakša. Celo odeljenje bi se zalepilo za prozor, i ako nema profesora, zadirkivali bi ga sa sigurne visine puni hrabrosti.
Mita je imao zanimljivu maniju da sakuplja pikavce i nedovršene cigarete. Stavljao bi ih u usta i oponašao pušenje. Pored pikavaca voleo je da sakuplja i kamenje. Njime bi gađao decu koja su mu se smejala i često mu dobacivala izdaleka. Njihovo zadirkivanje izazivalo je u njemu takav bes, da se ponekad stekao utisak da rže.
Posmatrao sam ga kada ide ulicom i zastane pred pikavcem. Na njegovom licu je bilo nemoguće pročitati emocije, ali kao da se uvek ozari kada naiđe na pikavac. Brzo ga prinosi ustima, namešta telo i lice kao da će da nastupi blaženstvo, ali kako se ništa ne dešava kada pokuša da uvuče dim, brzo ga sa razočarenjem baca i postaje opet onaj stari Mita. Nastavlja svoju potragu poput nekog psa tragača u ogromnoj šumi.
Da li je to bila njegova sreća? Naći još upaljenu cigaretu? Kako bih voleo da je sada ovde! Posadio bih ga na stanici i po ceo dan bi bio srećan!
Ja ću, s druge strane, nastaviti dalje. Ući ću u autobus pun nenaspavanih, neostvarenih lica. Lica poput mene. Samo što svi oni imaju neki utisak da su korisni – rade. Sada će otići u fabrike, firme, na šaltere… nastavljajući svoj dan robota.
Ja neću otići na posao. Idem kući da spavam, pa u menzu na jeftin ručak. Vrtim žeton za pribor u džepu. Znam da je na njemu osamdeset i neka godina. Čoveče, koliko je samo ljudi jelo sa ovim žetonom! Koliko li ga je njih ovako vrtelo u džepu?! Koliko je samo sad ljudi u mom džepu! Koliko njih sam do sada odveo kući. Sve njihove misli i brige u mojoj šaci… Možda je čak neko od ovih ljudi koje ću sresti u busu nosio baš ovaj žeton, onog dana kada je poslednji put jeo u menzi. Možda je mislio o tome kako će mu život od tada biti bolji. Pomislio je kako je srećan, kako je konačno postigao nešto, kako će za mesec ili dva jesti u nekom dobrom restoranu…
Toliko snova, a ispostavi se da ne možeš ni da završiš jedan. Budiš se u sred noći da bi stigao na jutarnji. Trčiš da se „čekiraš“ da ti ne odbiju i tu crkavicu koju primaš. Pomirio si se sa kolotečinom. Prihvatio je i jaaaako zagrlio. Ne daješ više otpora ni kao jedan bezumni Mita Pita.
Hej Nikola, da nije možda ovaj žeton tvoj?! Smešan sam… Kako će sad da me čuje.