Autor: Jovana Stojković
Nije sigurna koje je doba godine bilo, ni koje doba dana, samo zna da je padala kiša. Prebirala je po glavi izgovore i smišljala koji joj može poslužiti kao karta za izlazak u šetnju. To je smešno, je l’ da? Ulica nije nekakav bioskop ili pozorište, nema čiku kome treba pokazati ulaznicu. Stvar je u tome što nam od početka poklanjaju ulaznice za sve što spada u to-tako-treba, a mi ih na vratima ponosno predajemo jer znamo da ćemo biti nagrađeni kad uradimo ono-što-treba.
Kako to da u nekom trenutku počnemo sami sebi prodavati ulaznice? I još gore – tražimo opravdanje zašto bismo hteli da gledamo baš tu predstavu. Niko se ne zapita zašto se bela košulja pegla. Je li dovoljno navesti da to-tako-treba?
Izašla je da šeta. Na ulici je jedna devojka skrivala svoje lice od kiše, ljuta što će joj pokvariti savršeno ravnu kosu, ispravljanu jako dugo (suviše dugo, rekla bi moja junakinja) i šminku nanošenu još duže.
“Ona sigurno pegla svoje bele košulje.” – sinulo joj je niotkuda. Čitav taj koncept peglanja belih košulja učinio se kao mnogo bitnija stvar nego što se ljudima čini. Čak je pomislila, kako je sve vreme nesvesno delila ljude na one koji peglaju bele košulje i one koji to ne rade. Ili možda bolje – oni koji su se zapitali zašto se to uopšte radi i oni koji se nikada ne pitaju, ni o čemu.
“Savršena šminka i savršena kosa imaju istu ulogu kao ispeglana košulja”, rekla je naglas nekako trijumfalno i okrenula se ka izlogu knjižare. Njen odraz, to večito dete sa mokrom, neposlušnom kosom je posmatralo i širom se nasmejalo. Zažmurila je, podigla glavu tako da joj kiša kvasi lice. Prodavačica je stajala u knjižari i gledala tu čitavu scenu sa nekim podsmehom. “Pa šta. Ona ionako pegla svoje bele košulje.”