Na današnji dan rođen je pesnik Milutin Bojić

0

Na današnji dan 1892. godine u Beogradu rođen je Milutin Bojić, srpski pesnik, dramski pisac i književni kritičar.

Školovao se u Beogradu i apsolvirao na Filozofskom fakultetu. Učestvovao je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, kada se sa vojskom povlačio preko Albanije.

Iako je živeo samo 25 godina, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Iza sebe je ostavio četiri knjige pesama, više drama, a bavio se i pozorišnom i književnom kritikom.

Dramu ,,Uroševa ženidba” nosio je sa sobom preko Albanije, a štampao ju je na Krfu, dok je zbirku pesama ,,Pesme bola i ponosa” objavio u Solunu. Iz ove zbirke je i njegova najpoznatija pesma Plava grobnica, posvećena srpskim vojnicima poginulim u Prvom svetskom ratu posle povlačenja preko Albanije. Sam pesnik lično, gledao je kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more.

Milutin Bojić nije dočekao oslobođenje i povratak u Srbiju. Razboleo se od tuberkuloze, i mada je išao u Francusku na lečenje, preminuo je 8. novembra 1917. godine u Solunu. Sahranjen je na Srpskom vojničkom groblju u Zejtinliku. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1922. godine u Beograd i sahranjeni u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Spomen bista Milutina Bojića podignuta je 1977. godine, nalazi se na uglu ulica Palmotićeve i Milutina Bojića, u blizini kuće u Hilandarskoj ulici u kojoj je pesnik živeo.

Po njemu se zovu Biblioteka Milutin Bojić i Nagrada Milutin Bojić, koja se dodeljuje mladim pesnicima do 35 godina starosti.

Plava Grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
i na mrtve alge tresetnica pada,
leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
a ne ruži večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
a umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
da pobožnost raste vrh voda prosuta
i vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta.

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
što prolazi morem i umre bez znaka,
i doći ce nova i velika smena,
da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
kolevka će biti bajke za vremena,
gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
i prolazna radost celog jednog roda,
zato grob taj leži u talasa senci
izmeđ’ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
veslanje umre hujno.
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
i da mrtvi čuju huk borbene lave,
kako vrućim ključem krv penuša njina
u deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se žari
ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
da miris tamjana i dah praha združim
uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
nad ovom svetom vodom!

J.R.

Prethodni tekstKreativnost i druženje na manifestaciji „5+ dan“ u školi Svetozar Marković
Sledeći tekstIzložba ,,Zidni zapisi” u vranjskoj Glaleriji umetnice Nataše Dejanović Dimitrijević

Ostavite komentar

Molimo Vas da unesete komentar!
Ime