Autor: Nebojša Stanojković
Često zanemim pred ljudima
Glas mi u grlu zastane
I stegne se srce u grudima
Popucaju strune tanane
Često se reči utope,
U vrtlogu ljudskih umova
I ne mogu da se uklope
Da dospeju do pravih drumova
I samo nemo posmatram
Očima staklastim, bezbojnim
U sebi tugu zatvaram
Okovom neprobojnim
I ne mogu dati odgovor
Suviše teška su pitanja
U praznoj su knjizi pogovor
Bez svetlosti nova svitanja
Često nemam predstavu
ne znam odakle to dolazi
Na pola koplja zastavu
al nadam se da i to prolazi