Аутор: Стеван Милошевић
Кад муња плане и својим бичем
расрди окна звезданог неба,
а ветар хуком призове немир
који нас кришом пакосно вреба,
у некој шуми, или на гори,
где ехо страха пркосно јечи,
уз бедем мутних капљица кише
чуће се мило шаптање речи.
Погнуте главе, здружених шака,
са питком сузом што лако буја,
свако ће слово шапутања тог
красити ноћ ко песма славуја.
Није то цвркут, ал’ ветар мири,
гони и зрна киселих соли,
са Мајком Божјом, скрушеног срца,
монах се то за опроштај моли.
Док хорде сени дивљају криком
и траже пораз његовог чина,
празног стомака, ал’ ситог духа,
молиће свеце и Божјег Сина,
за зрно чуда, за искру наде
и мирни расплет људскога века,
у таквој молби синуће јарко
из дна блата у богочовека.
И оно мало што му је дато
радо ће увек делити свима,
подвигом овим имаће за се
више од оног што злато има.
Славиће Бога и кад све мине,
трени без вере њему су шкрти,
молитвом својом, у судњем часу,
лишиће душу терета смрти.