Autor: Mari Arnu
Emilija je i te subote ustala u 7h. Neki će pitati zbog čega, s obzirom da je vikend i njoj neradan dan. Jednostavno, volela je da i tog dana ustane rano, kako bi joj duže trajao. Nije volela noć. Tada nije mogla da razmišlja niti da donosi odluke. Noću nije funkcionisala. Pošto bi se umila, spremila bi sebi lagani doručak, obično bi to bio musli od integralnih žitarica pomešan sa jogurtom i komadićima svežeg voća, u koji bi ponekad dodala i sitno iseckana dva, tri badema da nahrani telo i um. Čvrsto je bila ubedjena da će ova hranljiva kombinacija potisnuti negativan uticaj cigare, koju će kasnije konzumirati uz jutarnju, i istovremeno jedinu šoljicu kafe koju je pila dnevno. Dok je obavljala svoje jutarnje rituale, gledala je jutarnje vesti.
Volela je subotnje jutro. Muž je bio na poslu, a deca kod babe i dede. Nije morala da deli sebe ni sa kim. Onda bi odlazila na pijacu da pokupuje svežeg voća i povrća, kao i namirnice za subotnji ručak. Da joj je neko, dok je bila devojka, rekao da će joj odlazak na pijacu subotom i kuvanje ručka posle toga pričinjavati takvo zadovoljstvo, pomislila bi da je ne poznaje dovoljno. A sada je bilo tako. Kupila bi od svega pomalo i jedva uspevala da dovuče torbu kući. Kuvanje je doživljavala kao umetnost. Bila joj je potrebna inspiracija, a subotom je imala čak i suviše. Tako je izvodila razne kulinarske trikove, kombinovala začine i isprobavala nove recepte. Sama je napravila i začinsku so prema uputstvima sa interneta. Na terasi je gajila svako začinsko bilje koje je mogla da kupi na pijaci ili nabavi od kolegenica s posla, prijateljica, mame, maminih prijateljica, komšinica itd. Da rezimiramo, na njenoj terasi bilo je više od dvadeset saksija začina i nijedna saksija cveća. Da ne spominjemo koliko je tek začina i mešavina začina imala u kuhinji. Svaki ju je podsećao na nešto. Biber na strast, majčina dušica na nevinost, bosiljak na Mediteran, kari na Daleki istok, koji je uvek želela da poseti, cimet na muža: ima blagu aromu, ali ujedno i jaku ako se s njim pretera; tako da u kolače i sutlijaš treba stavljati malo cimeta, jer će vam u suprotnom izazvati blago neprijatan osećaj u nosu. Bar je Emiliji tako bilo. Djumbir je pak podsećao na njenu ličnost i temperament, tj. na nju kakva je bila ranije, dok se nije udala. Ali od svih začina, svežih na terasi i onih drugih u kuhinji, najviše je volela majoran. Njegov miris budio je u njoj sva čula. Činilo joj se da joj daje neku energiju isto kao što jelu daje poseban ukus. Dodavala ga je u sve, pa čak i u sendviče koje je pripremala deci za doručak, i na picu umesto origana. Na kraju krajeva i on je pripadao rodu origanuma.
Odlučila je da za ručak napravi ribu začinjenu majoranom, bareno povrće i šarenu salatu. Upravo je završila sa serviranjem, kad je Nenad stigao kući. Mogao je odmah da predje za sto. Jeli su i ćutali. I posle jedanaest godina braka, Emilija nije prestala da se nada da će dobiti reči pohvale od muža za dobro napravljen ručak. Nikada ih dosad nije dobila. Možda je danas bila ta čudesna subota kada će joj ih uputiti. Gledala ga je. Jeo je ne pokazujući nikakvo osećanje. Nije znala šta mu je na pameti dok proždire hranu koju je spremila, jer nikada nije dao nikakav komentar. Ni dobar ni loš. Pojeo bi sve što bi iznela pred njega. Jeo je da bi jeo. Hrana mu je značila koliko i lanjski sneg, a ona se i ove subote potrudila da od ručka napravi umetnost. Koliko ga je samo u tom trenutku mrzela! Dok je on bezbrižno žvakao hranu bez uživanja, bez gadjenja, bez ikakvog odobravanja ili negodovanja. Mogla ga je ubiti, a da okom ne trepne. Toliko joj je bio odvratan. Posle ručka, nastavila se subotnja rutina. Nenad se opružio na sofi da odmori. Odmarao je telo, ali ne i um. Misli su mu bile na poslu. Emilija je zavaljena u fotelji čitala knjigu koju je kupila par dana ranije “ Misli tibetanskih i staroindijskih mislilaca “. Naišla je na jednu Kašjapinu misao i učinilo joj se da bi mogla da pomogne Nenadu. Odlučila je da mu je pročita:
,, Kako da se oslobodiš bola? Nateraj sebe da svakog dana iskoračiš u polje. Pronadji mlado bambusovo stablo i sedi ukraj njega. Zatvori oči i zamisli da je vetar koji miluje zatvorene kapke melem za tvoju umornu dušu. Tako čini svakog dana izjutra i predveče. I videćeš da si gospodar nad bolom zato što ti govoriš svom telu kako da se vlada i kako da misli “.
Njegov komentar bio je:
,, Gde da nadjem bambusovo stablo? “
Uveče kad su legli da spavaju, dogodilo se nešto neočekivano. Muž joj se približio. Hteo je da vodi ljubav. Nisu to radili još od godišnjice, koja je bila pet meseci ranije. Znala je da ovu želju u njemu nije probudio miris majorana kojim je začinila ručak, već je jednostavno hteo da zadovolji svoju fiziološku potrebu. Ipak mu se predala, a da ni sama nije znala zašto. Kad je sve bilo gotovo, osetila je mučninu sličnu onoj u koju se pretvara onaj blago neprijatan osećaj u nosu od previše cimeta.
Sutradan je pucala na njega iz pištolja. Poslednje reči bile su mu:
,, Uvek sam voleo tvoj subotnji ručak. Oprosti što nisam umeo to da ti pokažem “.
Kasnije, kad su je na optuženičkoj stolici pitali koje je motive imala da ubije muža, kratko je odgovorila:
,, Nisam ubila njega, ubila sam njegovu ravnodušnost “.