25. novembra se svuda u svetu slavi Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.
Ovaj dan je prvi put ustanovljen 25. novembra 1981. godine u Bogoti, u znak sećanja na sestre Mirabel koje su brutalno ubijene 1960. godine u Dominikanskoj Republici. Ujedinjene nacije su prihvatile ovaj datum 1990. godine, kada je službeno potvrđn kao “međunarodni dan eliminacije nasilja nad ženama”.
Ženska ljudska prava su neodvojivi deo univerzalnih ljudskih prava i u skladu sa medjunarodnim dokumentima, ta prava moraju da se poštuju, da budu garantovana i zaštićena, veoma važno je i prepoznavanje i sprečavanje diskiminacije žena.
Naš zakon je nasilje nad ženama sankcionisao u Krivičnom, Porodičnom, Zakonu o ravnopravnosti polova, kao i u Zakonu o zabrani diskriminacije nad ženama.
Žene nisu potrošna roba i izduvni ventil.
Žene ne treba da ćute. Niste same.
KAKO PONEKAD IZGLEDA BITI ŽRTVA?
,,Ne brini, nisam došla da te ponovo iznerviram. Došla sam da ti kažem kako znam da sam kriva za one batine u ponedeljak uveče. Ti nisi želeo to, ali tvoja omiljena rozikasta košulja nije bila ispeglana na vreme, pa si kasnio na večeru sa ortacima. Kriva sam i za onaj šamar, jer sam te pitala zašto dolaziš kući u 5 ujutru. Odgovorio si da dolaziš iz kafane. Kakva je to kafana iz koje dolaziš namirisan i trezan? Ja sam kriva za taj šamar, jer nisam smela da sumnjam u tebe. Kriva sam i onda kada si me u kupatilu, kraj kade, šutirao i lomio moju šminku jer sam slučajno tvoj parfem stavila u svoj neseser. Preterala sam prošle nedelje kada sam ti spremila omiljeni dezert, ali previše sladak, pa si mi ga prosuo po faci i naterao me da sve počistim, stežući me za kosu. Bila sam kriva i prošlog meseca kada si mi pocepao arkadu, nagnječio prste na levoj ruci i napravio ogromnu modricu na butini, jer nikako nisam smela da ti sklonim flašu viskija iz vidokruga i ne kažem ti to. Pa si mi tim istim viskijem dezinfikovao ranu na glavi. Zaslužila sam da mi zavrneš ruku do suza kada krenem da te poljubim, jer tebi nije do ljubljenja, a ja nisam pitala.
Ne brini, mili, ja sam za sve kriva. Kriva sam što je tv pojačan, topla voda u bojleru potrošena, laptop ugašen. Imao si potpuno pravo što si me udario i oterao u ćoš kada sam te pitala da li mogu sa tobom do grada. Pocepao si mi usnu i ja to potpuno razumem, jer kako smem da ti kažem da izbaciš smeće iz kuće. Ko si ti da izbacuješ smeće iz kuće, dok sam ja tu… Nisam bila razumna i umornog te pitala kako si, pa si me za kosu odvukao i zatvorio u podrum na 3 dana, jer ti treba mir i tišina. Sada to razumem. Makazama si mi isekao većinu stvari iz ormana, jer sam greškom bacila tvoju staru majicu i dobro si postupio.
Zdravo, mili moj, i izvini, nisam došla da te iznerviram. Kažu doktori da će mi ova 2 polomljena rebra zarasti, ali da moram da mirujem, i da će mi zglob na nozi ponovo biti dobar. Takodje kažu da moram kod psihijatra i da su mi neophodne terapije, ali ja ne želim nikoga ko će mi pričati protiv tebe, jer ja znam da ti mene voliš. Oni to ne znaju. Volim i ja tebe, mili, i nemaš ti lošu narav, nego ja uvek sve pokvarim.”
Progovori, ne trpi.
Autor: Miljana Pešić
| ReplyForward |