Autor: Marija Ristić
Čeprkala sam po zemlji vadeći kamenčiće, maksimalno koncentrisana na to da ih lepo poređam na gomili. Moje mršave nogice gubile su se u travi, a po licu su se videli tragovi malina. Nana je okopavala povrće.
Bilo je to mirno letnje poslepodne. Iz daljine dopirao je, sve glasnije, zvuk sporih koraka i tup udarac štapa. Jedan korak, štap, tišina, drugi korak. Posmatrala sam ulicu, očekujući svakog momenta da neko naiđe iza ugla. Kako se silueta približavala, moje dečije lice postajalo je sve namrštenije. Nana stade sa radom i pozdravi nepoznatog čoveka. Ja pogledah u nju na kratko, pa nastavih da gledam njega. Na licu i čelu je imao duboke brazde kao ove koje nana u bašti pravi, velike čupave obrve spuštale su se preko kapaka, a činilo mi se da mu uši do ramena dopiru. Samo sam nemo posmatrala.
,,Sta je, Marija? Zbog čega imaš takav izraz lica?”, upitala me je nana.
“Nana, ovaj čovek je jako ružan.”, jos više se mršteći, odgovorila sam.
Ona se blago osmehnu, ostavi motiku, sede pored mene i brišući mi sok od malina sa obraza, reče:
“Ni jedan čovek nije ružan, upamti to. Ljudska lepota se nalazi unutra, u njegovoj duši, u njegovoj dobroti. Ovaj čovek je star, to na čelu su mu bore nastale radom, znači da je vredan. A te oko usana su od smeha, znači da je veseo. Nosi štap, jer je hrom, verovatno trpi bol. Ali on i dalje korača, to znači da je hrabar. Zato, upamti, japankice moja mala, svi ljudi su lepi kada u njihovu dušu zaviriš.”
Bila je to jedna od mojih prvih lekcija o čovečnosti, a ostala je duboko urezana u meni, baš kao i bora na čelu onog nepoznatog starca.