Znate one fore nigde nije kao kod kuće, nijedan grad te ne prihvati kao onaj u kom si rođen, gde si prvi korak naučio, u školu krenuo i prvu cigaretu probao. Da znate da je tako. Ali vremenom shvatiš da u baš svakom gradu ima mesta, ljubavi i druženja za tebe.
Možda sam ja malo uvrnuta pa sam se i prvi put poljubila u niškoj čaršiji, na tamo nekoj tvrđavi. I prvi tekst sam baš ovde napisala, i svoju ljubav ka pisanju baš ovde otkrila. I shvatila da u baš svakom mestu, osim u Bujanovcu i Požegi (Borko, Luka izvinite), ima neki kafić nalik Gajbi, Pabu i Rifu u Vranju, Hedonistu u Nišu, Modeni u Novom Sadu, i naravno Bistrou i Piano Loku u Beogradu, gde uvek možeš da sedneš u turski sed, piješ neku ladnu fensi kafu i pišeš do prekosutra. Da u svakom gradu možeš da sklopiš bar jedno prijateljstvo kao sa drugaricom iz klupe iz srednje škole, ili da nađeš jednog frajera koji odgovara tvojim kriterijumima. U svakom gradu možeš jako dobro da jedeš, toplo preporučujem Drugu kuću i Mrkelu <3 u Vranju, niški Rižoto bar, Stepin Vajat i Bajloni u Beogradu.
I da, u Hed možeš da uđeš sa koferom i lagano se presvučeš, ne pitajte kako znam. I da, lepo je doć’ u svaku čaršiju.
E. Tomić