Kulturu silovanja definisaćemo kao okruženje ili društvo u kome su inrternalizovani stavovi kojima se normalizuje seksualno zlostavljanje i uznemiravanje kao vid nasilja. Ovaj termin potiče iz 70-ih godina prošlog veka, nastao je u Sjedinjenim Američkim Državama, a primenjuje se i u današnjoij kulturi.
Kultura silovanja podrazumeva da su u jednom društvu silovanje i drugi oblici seksualnog nasilja izuzetno česti, ali da se kao takvi zanemaruju i smatraju normalnim. Zatim, podrazumeva i da je normalno okriviti žrtvu, u statistički većem broju slučajeva-ženu, čime se manifestuje seksizam i mizoginija.
Elementi kulture silovanja
Sociolozi se slažu da su elementi kulture silovanja sledeći: ponašanje i praksa, stavovi o seksualnim odnosima i silovanju, način na koji se o tome govori i kulturna reprezentacija seksualnih odnosa i silovanja.
Kako kultura silovanja izgleda u praksi?
Kada govorimo o ovoj temi, može se pretpostaviti da govorimo specifično o silovanju, svakako seksualnom nasilju koje je isključivo fizičko. Međutim, treba razumeti da je kultura silovanja kulturološka praksa. Podrazumeva ponašanje, vaspitanje, kolektivni stav o problemu. Tolerišemo li je?
“Isprovocirala ga je takvim oblačenjem.”
Navešću najčešće prakse koje kultura silovanja podrazumeva
- Uznemiravanje u vidu pretnji koje su upućene ženama i devojkama
- Zanemarivanje traume koju seksualno nasilje može stvoriti
- Viđenje žena kao seksualnih objekata
- Izjednačavanje muškosti i seksualne dominacije
- Optuživanje žrtve koje seže u banalnosti kao što su: “Kriva je jer je nosila donji veš crvene boje”, zatim “Zašto je čekala toliko dugo da prijavi?”
- Podrška koja se pruža optuženima za silovanje
- Ignorisanje zločina, odnosno seksualnog nasilja
Takođe, ne smemo zaboraviti na pojavu da roditelji plaćaju silovanje svoje homoseksualne dece kao dobronameran proces ispravljanja i lečenja njihove homoseksualnosti.
Seksualni mitovi i stereotipi internalizovani u kulturi
Počnimo od verovanja da su muškarci vaspitani sa verovanjem da mogu posedovati žene, a žene tako da treba da služe zahtevima muške seksualnosti. Zatim, stav da žena treba da očekuje agresiju i nasilje jer to jeste neosporiv pokazatelj muškosti. I onda verovanje da žena svojim oblačenjem poziva na seksualno nasilje.
“Zašto nije prijavila?”
Čest problem jeste prijavljivanje silovanja ili uznemiravanja nadležnim organima. To se dešava iz više razloga. Prvenstveno, veruje se da su samo loše žene silovane. U tom stavu leži optuživanje žrtve i stigmatizacija. Mnoge žene neće prijaviti silovanje u strahu od društva, od načina na koji bi ih društvo onda videlo.
Zatim, u vaspitanju žena duboko je ukorenjen stav da su seksualni odnosi nešto čega treba da se srame, nešto što ih čini prljavim. A sa druge strane, muškarcima je to poen više, nešto čime se hvale. Samim tim, krivica koju bi osećala žena nakon silovanja još je dublja.
Već sam pomenula da se silovanje kao zločin ignoriše. Generalno iskustvo žena govori da im prijavljivanje neće doneti ništa drugo sem “društvenu etiketu”.
U Srbiji
“Srbija ima vrlo snažnu kulturu silovanja (kulturu unutar koje je silovanje, ili bilo koji drugi oblik seksualnog zlostavljanja, društveno prihvatljivo), što se može primetiti svaki put kada neka žena javno istupi o seksualnom nasilju koje je doživela, i automatski zbog toga postane meta uvreda, podsmevanja i spekulacija na račun njene ličnosti – da iza njenih tvrdnji da je zlostavljana stoji tajna manipulativna agenda. Kao na primer kada je Branislav Lečić nakon što ga je Danijela Štejnfeld optužila za silovanje, rekao da ju je odbio jer nije želeo ozbiljnu vezu sa njom, i da ona ovo sada radi „da mu se osveti”. -Sonja Sajzor (intervju za Zoomer)
Ne, silovanje nije svakodnevna i normalna pojava koja se neće iskoreniti. I ne, nije odgovornost žene da se odbrani od silovanja, već je odgovornost muškarca da ne siluje.
Autor: Milica Jovanović