Autor: Stefan Heller
Srpska filmska, serijska i pozorišna produkcija iznedrila je mnoge poznate tespijance dvadesetog veka. Elitu umetnosti i ikone glume.
Danila Batu Stojkovića, Velimira Batu Živojinovića, Dragana Nikolića, Boru Todorovića, Ljubu Tadića, Ljubišu Samardžića, Stevo Žigona, Voju Brajovića, Nikolu Simića, Milana Laneta Gutovića, Dragomira Bojanića Gidru, Pavle Vujisića, Miodraga Petrovića Čkalju, Žiku Milenkovića, Aleksandra Gavrića… Lista je predugačka, ali izdvojio sam one koji su mi prvi pali na pamet.
Mogla bi se povesti jedna poprilično ozbiljna diskusija o tome kakvi su bili glumci od pre 30-40ak godina i danas. Možemo reći da imamo manji broj obećavajućih mladih glumaca koji bi zaslužili počasno mesto jednog dana u nebeskoj eliti naših srpskih glumaca. Na stranu sve kliše serije devedesetih i početkom 21.og veka, ipak, želeo bih da izdvojim jednu veoma retku vrstu osobe, koja je obeležila svoje mesto tako što je bila jedinstvena u svom nastupu i nekako nije baš dobila toliku pažnju kao navedeni glumci, ili one koji još ima. Zoran Radmilović.
Rođen je 11.og maja 1933. godine u Zaječaru, a umro 21.og jula 1985. u Beogradu. Uspeo je da ostavi jako dubok trag u svom, nažalost, kratkom životu. To već govori nešto.
Jedna njegova uloga je magnum opus, a o tome nema nikakve debate.
Radovan Treći, naš večni član biblioteke naših umova, kojeg ne smemo pitati koliko je knjiga pročitao, ali ja ga više pamtim kao ,,Latifagu Karađoza”, ili kao automehaničara u seriji ,,Šesta brzina”, gde prekida jednu dubukoumnu polemiku oko toga šta je zapravo sreća, time što svojim viđenjem šokira okupljene, jer kako automehaničar može biti načitan i spreman da polemiše? Svaki mudar čovek mora biti – srećan.
Možda ću zvučati subjektivno, ali mislim da je veliki Zoran Radmilović najpribližnije dočarao kakav bi Karađoz bio kao živa osoba. Pročitavši njegovu biografiju u Prokletoj avliji u kojoj naš srpski Nobelovac opisuje kako je Karađoz bio među kriminalcima, družio se sa njima, ali da ga je nešto nateralo da pređe na drugu, pravedniju stranu i postane čuvar zlokobne carigradske tamnice.
Kralj Ibi pokazuje veličinu Zorana Radmilovića. Delo Alfreda Žarija, francuskog književnika, pokazuje tamnu stranu moći jednog vladara.
Fransoa Ibi je jedan groteksni lik koji je na početku svoje vladavine voljen od strane naroda i svojih podanika, ali odlučan da pobije sve plemiće i državne službenike i uvede zaista previsoke poreze. Naš velikan na komedijaško vulgarni način, jer je samo delo puno vulgarnosti i ismejavanja tadašnjih društvenih normi, opisuje kako reči umeju itekako da budu surovi bičevi.
Šta će biti sa ovom današnjom pozorišnom kućom Srbije? Jednu stvar je uvek umeo da radi naš član biblioteke. Da je zapali svojim neponovljivom harizmom i performansom koji je podizao publiku na noge i zaglušujućim aplauzima skromnim naklonom govorio jedno veliko: Hvala.
Za sam kraj, uzeću citat ,,Bilija Pitona” iz Maratonaca. AJDE?!