Okupi društvo!
Autor: Jovana Cvetković
Miholjsko leto. Ekipa od petoro ljudi kreće u pustolovinu, sa po 3 piva, 2 sendviča i dobrom voljom. To je sve što nam treba. Dvoje od nas prvi put idu na planinarenje. Ne znaju šta ih čeka. Euforični, ali isto toliko i uplašeni počinju sa pitanjima: Dokle ćemo ići? Hoće li biti mnogo naporno? Da li ćemo izdržati? Mi ostali se smejemo i provociramo ih pesmama “Digni me pao sam“, … i sličnim biserima turbo folka, čija je simbolika za ovaj trenutak naprosto savršena.
Okupi društvo, ranac na leđa i kreni! Pobegni na trenutak od gradske gužve, zadimljenih kafića i trivijalnih priča. Vrati se prirodi. Ima li boljeg mesta za opuštanje, a istovremeno i razmrdavanje moždanih vijugica, od starih planinskih puteva ? Puteva koji iziskuju napor da se pređu, a istovremeno daju toliko energije.
Krećemo se kroz centar grada, do Gornje Čaršije, gde nas sreću raspevani svatovi. Malo „đuskamo“ sa strane i ubrzo nastavljamo svoj put. Komentarišemo svadbu i razigran duh naših sugrađana i gotovo ne primetivši, stižemo na Markovo kale.
Ostaci tvrđave Marka Kraljevića, izgrađene u 13. veku, za koju neki istorijski izvori tvrde da je kasnije bila grad pod imenom Golubinje, danas predstavljaju kulturni spomenik od velikog značaja.
POGLEDAJTE: Upomoc! Nemam prebijenog tudjeg misljenja!
Nastavljamo desno, pored Male reke, istoimenom stazom, dugom 8km. Zlatno-žuto lišće škripi nam pod nogama. U ovo doba priroda otkriva svoje najsavršenije boje. Zračak sunca pomalja se kroz šarene krošnje drveća bukove šume. Svi zastajemo na trenutak i osećamo kako okolina diše sa nama. Tišina. Ovaj magični momenat ostao je kao iskrica u mojoj glavi koja će me zauvek podsećati na jedan sasvim običan dan, kada smo odlučili da se otisnemo u avanturu iznad našeg grada.
Ubrzo stižemo na Mirkov kladanac, idealno mesto za mali predah. Planinarsko društvo potrudilo se da ovo mesto uredi i učini prikladnim za kratka bekstva u prirodu, svima koji su voljni da se sa njom druže.U letnjikovcu je sedeo stari čikica, koji nam za 20 ak minuta ispriča svoju životnu priču. Živeo je u samom centru grada do svoje 40-e godine, a onda jednog dana iznenada odlučio da se skloni od buke i nastavi život u staroj porodičnoj kući. Kaže da jedino tu oseća mir i spokoj. Pohvalio nam se i ukusnim jelima koje pravi od bukovača i lisičarki, a koje sam skuplja tu, u šumi. Iako u kasnim 60-im godinama, ovaj čovek pun je dečije energije i poletnog duha. Razgovor sa njim nam je itekako prijao, no bilo je vreme da nastavimo tamo gde smo se uputili.
Podnožje Grota. Počinje finale naše avanture. Treba se popeti na 1327 m nadmorske visine. Nama početnicima to ni malo ne deluje kao lak zadatak. No hajde, zato smo tu! Ono što smo kasnije videli vredelo je svakog predjenog metra, svakog uzdaha i bola u mišićima na kraju dana. Na vrhu je sve drugačije! Predivan, pravilnog kupastog oblika, pruža nam pogled na vrhove Šar planine, koji se uzdižu ponosito tamo u daljini. Pijuckamo pivo i pričamo o univerzumu, o kretanju energije i o tome da baš ovde, u ovom trenutku osećamo kako ulazi u nas.
POGLEDAJTE: Seks, policija, nasilje i praznik
Priči nikad kraja, ali nažalost, bilo je vreme za povratak nazad. Stazom dugom 5 km krenuli smo ka selu Mečkovac. Ali, tu smo uspeli da zalutamo, a pritom i da izgubimo psa. No, dok smo brali pečurke (pronašli smo ukusnu sortu „lactarius delicious“), Lara se pojavila. Sada smo mogli krenuti kući.
Nakon skoro devet sati pustolovine, vratili smo se našoj svakodnevici. Ali, sa više nego dovoljno energije i ništa manje želje da se što pre ponovo otisnemo u brda i planine iznad predivnog nam grada Vranja!