Autor: Stevan Milošević
Kad me jednom nema konačno ću stići
korak svoga srca, pobeći od sene,
iz dubine zemlje čežnjom se uzdići
da bih bio treptaj oka jedne žene.
Kad me jednom nema, a neće me biti,
ostaviću drugom šapat svojih muza,
ja ću u tom oku svoje gnezdo sviti
i kanuti tiho kao setna suza.
Kad me jednom nema deo duše moje
pašće joj na grudi, umoran od bdenja,
ni kroz te daljine ne bi bili dvoje,
jer su nam i duše srodne od rođenja.
Kad me jednom nema, ne bojim se toga,
daleko od groba svoj ću san da snivam,
kao nikad življi, uz blagoslov Boga,
na njenoj ću usni mirno da počivam.