Autor: Biljana Dimčić
Bilo je to u jednoj zemlji seljaka, baš na brdovitom Balkanu kada se udruže znanje i ideja za jednu ljubav i srce puno boli. Ona imaše svega dvadeset, a On nešto malo više.
“Piši o bolu” – reče joj Andrej Hruščenko. Pisanje isceljuje i još mnogo više od toga: daruje ti blagoslov u duši. Tako to biva kada se previše sniva, a u zbilji se malo zna.
Bojana Vukašinović je upoznala Andreja na jednom događaju. To je bilo povodom promocije knjige u njenu čast. Nekako joj sreća nije davala da odustane od tog čoveka, iako ga je poznavala veoma malo. Razgovarali su satima o sličnim temama, ali su ti razgovori uvek bili prožeti smehom do suza. Kako da Te zovem…? Bojana, Boka, Boki, Boja? Kakvo ima da dam? Boxi … Usledio je smeh jer taj nadimak uopšte nije odgovarao ni jednom jedinom trenutku koji su proveli zajedno. Boxi! Dok je nastupala skidao joj je reči sa lica, a kada su se šalili osmeh je uvek bio na tom belom licu. Uvek! Bojana je imala samo jednu želju: da ispuni svoje srce ljubavlju i trenucima treptaja. Međutim, do ostvarenja te želje put nije bio nimalo lak. Evo kako je to izgledalo.
Jednog prolećnog, sasvim lepog dana, Bojana V. je dobila nagradu za najtalentovaniju mladu autorku do trideset i pet godina. To je, na neki način, bio okidač – tačka susretanja sa sobom i odskočna daska da se otisne u nepoznate predele, koji su je neodoljivo privlačili i zasenjivali. Toliko privlačnosti nije osećala od davnina, ma, zapravo skoro nikad. Nešto je tu bilo posebno. U njoj se polako budio strasni nemir i očaravajuća toplina. Bilo joj je drago što je privukla pažnju jednog izvrsnog umetnika iz Rusije. To je bilo toliko dražesno i zbog toga nije mogla da umiri Dušu i nastavi sa svakidašnjim životom.
,, … Da mi je da mi se vrati moj dragi …” – čuje se muzika J. Tomašević u jednom kafeu u kome Bojana sedi sama i čita knjigu – novo izdanje jednog zanimljivog istorijskog romana. Mislima se udaljava od posetilaca u tom trenutku i vraća u prošlost sećajući se svoje prve ljubavi. Pesma seća na bol više nego na sreću. Suze joj zamagljuju oči i klize niz meke obraze. Neverovatno. Posle toliko vremena isti osećaj u ovoj mladoj ženi.
,,Suze su ok”- rekla bi Mojsilovićka. Da, suze su totalno ok. One čiste i spiraju prljavštine duše. Samo što je ovaj devojčurak odlučio da se smeje i raduje životu. Ta odluka uzela je svoj danak u mladim godinama proživljavanja ljubavi – od sreće do suza. Nepatvorena sreća se nazirala samo na mestima zajedničkog vremena i tajni. Prve ljubavi ostave neizbrisiv trag u poznim iskustvima i tako je bilo sa ovom devojkom koja je ponosito, podignute glave, ulazila u život. Andrej je imao proozračno plave oči koje su kristalno zračile u mraku, odavale topli sjaj i bljesak u prostoru gde god se nalazio: bilo da je ispunjavao ogromne prostore poznatih koncertnih dvorana od obale Volge pa do centra zbivanja u Beču. Tako je bilo jednostavno zaviriti u dubine čistog srca. Andrej i Bojana ustaknuti večnošću pričaju o svojim osetima kroz vreme. Tišina zadire u dom, a suza u srce. Tako je to kada se voli i pati istovremeno. Malo je reči, a mnogo doživljaja na mestima koje nećete ni pretpostaviti.
,,Uzmem polako, a kažeem glasno braneći svoju ljubav od zlih.”- govorio je jasno Andrej.
,,Ja ne volim praznike, oni me sećaju na prošlost. A jedino je važno gde smo sada.” – ovim rečima je Andrej objašnjavao svoju hotimičnu nelagodu devojci koju je primetio. Činio je sve da bude zauzet nečim kako bi mu vreme brže prošlo. Ono što mu nikako nije davalo mira bile su misli o devojci koju je sreo slučajno na jednom svetom mestu. Ona mu je zakoračila u život tiho, i ne sluteći da to nešto znači. Tiho, nečujno i nenadano. Tako je to bilo. K'o svitanje od noći. Nestvarno.
-Gospođice, mogu li Vam praviti društvo?
-Da.
-Viđao sam Vas u Crkvi Svetog Marka kako se molite. Nisam siguran zašto ste mi privukli pažnju. Nešto je dražesno kod Vas dok tako skromno stojite. Neću više ništa reći. Bilo bi izlišno i mangupski. Nadam se da Vam ne smetam.
– Ne. Hvala što tako mislite o meni.
Nakon ovog kratkog razgovora, ćutke su hodali duž reke i posmatrali Nebo u svetlosnoj daljini. Pored drveća osećao se miris odlazećeg leta. U toj lepoti, reči su bile suvišne. Mnogo je polagao pažnje na svoj Duh jer je mislio da ga čini posebnim to što vežba svaki dan i istrajava bez obzira na okolnosti. Poprilično je čitao i samim tim bio siguran u ono što radi. Svaka vrsta umetnosti ga je nadahnjivala, ali je čast prevashodno pridavao poeziji, tačnije izgovaranju rečitih stihova bilo rimovanih ili pak onih koji žubore u slobodnom stihu. Scenska umetnost, na daskama koje život znače, takođe je zauzimala skrovito mesto u njegovom životu. Pošto je bio profesionalni plesač u Pozorištu, jedva je čekao da nastupa u internacionalnom mjuziklu povodom stogodišnjice Velikog rata u Beogradu.
Tako to beše kad se njih dvoje sretoše. Sunčan dan i Reka. Gde ćeš lepše?!