Bio je decembar, bilo je puno snega, ali nimalo hladno.
Bilo je svuda osmeha i sreće.
Iskrice iz dečijih očiju, sijale su sa svih strana, kao najlepši vatromet.
Ja, kao osoba koja ne voli sneg, zimu i decembar, uživala sam dok sam posmatrala taj prizor. Ko bi uopšte ostao ravnodušan pred takvim prizorom? Onda sam se setila, kako je u mojoj ulici bilo onih kojima je sve to smetalo kada sam ja bila dete. Onih koji su kvarili tu našu radost, tako hladnokrvno da smo uglavnom posle pauze za ručak zaticali blatnjavu ulicu zbog soli koju su bacili kako bi se sneg otopio. Tada bismo zajedno sa sankama, tužnih očiju krenuli ka našim kućama.
Zatim sam se pitala, u kom trenutku je nestala moja ljubav prema snegu i zimi? Zanimljivo je da sam prvi put sebi postavila to pitanje. Kako sam mogla da dozvolim da to tek tako nestane? Da nestane ovolika radost i sreća? Oduševljenje. Osmeh. Svetlucave iskrice. U glavi mi je odjednom projurila rečenica: ” Sneg budi dete u tebi ”, nisam mogla da se setim gde sam je čula ili proćitala.
U tom trenutku osećam udarac u potiljku glave.
Okrećem se i ugledam malog dečaka i snežno belog Retrivera. Dečak crvenih obraza i krupnih očiju smejao se gledajući u mene. Pas je samo gledao, smejajući se, verovatno u sebi.
- ”Baš si zamišljena, morao sam nekako da ti ulepšam dan. Vi odrasli samo razmišljate o računima, poslu ili o kupovini namernica. Znam ja, moja mama je zbog toga tako često zamišljena. Hajde, uzvrati mi!”
”Šta da ti utvratim, upitah? ”
- ”O Bože, pored toga što si zamišljena ti si i dosadna”.
Moram priznati da me je ova istina povredila, a mozda čak i uvredila. ” Možda mi samo nije dan, ne znači da sam dosadna.”
- ” Da to vam je opravdanje za sve”, izgovorio je to preokrenuvši očima. ”Izvoli, ja sam dovoljno raspoložen da ti napravim grudvu, na tebi je da me samo pogodiš.”
” Žao mi je, ali ne mogu to da uradim.”
- ” Zbog čega, moliću?”
Nasmejala sam se, ”ti baš ne odustaješ”, uzela sam grudvu i lagano ga pogodila u nogu.”
- ” Da li je to bilo teško?”
” Koliko imaš godina?”
- ” Dovoljno da volim sneg.”
Vau! Kakav odgovor! ” Šta misliš, kada prestaje ljubav prema snegu?”
- ” Ljubav prema snegu prestaje?”, njegove okice su tog trenutka bile veće nego inače. Izgleda da ga je moje pitanje baš iznenadilo.
” Hmm, možda postoje oni kojima se to desi.”
- ” Deci se to ne dešava. A ukoliko se nekome desi, onda je on tog trenutka prestao da bude dete.”
Opet me je ošamario odgovorom, ali ovog put baš, baš jako…
- ” Ti ne voliš sneg?”
” Zavisi, volim jedino kada sam na selu kod deke i bake. Ovako ne…Šta misliš, da li sam ja ubila dete u sebi?”
- ” Hm, sačekaj da razmislim”, zatim je lagano lupkao prstićem ispod brade dok je razmišljao. ”Možda dete u tebi spava zmiski san, kao što to čine medvedi?”
Kakvog sagovornika imam ispred sebe!
- ” Ne smeš više da jedeš puno u toku jeseni. Medvedi pre zime pojedu mnogo hrane da bi prespavali celu zimu. Verovatno si i ti pojela mnogo hrane i tako uspavala dete u sebi.”
Osećanje koje je on u tom trenutku probudio u meni je neposivo. Osmehom sam obasjala, verovatno ceo grad u tom trenutku. I on je počeo da se smeje. Pas je počeo da laje i skače oko nas. Tada u tom trenutku, čarolija je obasjala moje srce. I pogled je nekako postao drugačiji. Uzela sam sneg i napravila grudvu, dečak je krenuo da trči, a pas je pojurio za njim.
” Uhvatiću te”, rekoh smejajući se.
- ” Hajde, hajde pokušaj”, rekao je dečak. ” Izgleda da se neko budi, samo nastavi da trčiš”, govorio je dok je jurio kroz igralište.
Pokušala sam da ga pogodim, ali bezuspešno. Nije ni bitno, bitno je da sam pokušala. To je velika stvar kada je u pitanju buđenje deteta u meni! Pala sam u sneg i pogledala u nebo. Sve je bilo čarbno bele boje. Odjednom se je nešto srušilo pored mene, bio je to dečak. Dok je pas stajao tik iznad moje glave.
- ” Hajde da naravimo anđela!”
” Moj će biti lepši!”
- ” Mozda u tvojoj glavi.”
” Hvala ti na buđenju!”
- ” Dođeš mi čokoladu.”
”Može dve!”
- ” Ako ti kažeš. Uvek treba slušati starije”, oboje smo počeli da se kikoćemo.
Dok smo grickali čokoloadu, s leđa nam se je prišunjala dečakova mama.
- ” Opet si isprosio čokoladu, Marko. Verovatno je i tvoja glava osetila čari zime”, pitala je pogledavši u mene.” Ne znam šta ću više raditi sa ovim detetom.”
” Da uštediš na čokoladi, mama.”
Pogledali smo se, tada sam shvatila.
I počeli smo da se smejemo.
Hajde da zajedničkim snagama prizovemo sneg.
Hajde da zajedničkim iskricama obasjamo naš grad.
Bez vatrometa, ujedinjeni samo srećom i ljubavlju prema zimskom pokrivaču!
I ne zaboravite, ukoliko je neko prejeo u toku jeseni, potrebno je samo malo da probudite dete u sebi.
Verujete mi, nije teško!
Krenimo na 3, 4 sad!
Autor teksta: Jelena Stanojković