Autor: Mari Arnu
Sela je na klupu u Borovoj šumi i pomislila: ,,Kako lepo mesto za one koji dišu punim plućima “. Ona to više nije mogla. Trudila se, ali bi je jedan pun dah umorio kao da je radila neki težak posao čitav dan. Zapalila je cigaretu. Čudno, ali dok je pušila, imala je osećaj da bolje diše. U tom trenutku priđe joj neki čovek:
– Mogu li da Vam se pridružim?
– Naravno, izvolite.
– Zapaliću i ja jednu . Koliko dugo pušite?
– Oko trideset godina. Vi?
– Ja skoro duplo duže od Vas, četrdeset.
– Mislite li da nas je ovo snašlo zbog cigareta?
– Ne verujem. Poznajem ljude koji puše duže od mene, a zdravi su kao dren.
– Imate li dece?
– Da, dvoje. Imam i unuke.
– Ja imam dve ćerke, studiraju u Beogradu. Vi bar imate unuke… Ja ništa nisam dočekala…
– Razumem… Koliko se dugo borite?
– Dva meseca. Kad sam otišla kod lekara već je bilo kasno.
– Jeste li imali nekakve simptome?
– Nikakve. Počela sam naglo da gubim na kilogramima i kolena su mi klecala, ali sam to pripisivala umoru. A Vi?
– Ja se borim već godinama. Odstranili su mi levo plućno krilo, ali bolest se vratila i dani su mi sada odbrojani.
– Je l’ se bojite smrti?
– Ne. Imao sam lep život, a i verujem da ću otići na neko bolje mesto.
– Ja ne verujem da postoji to mesto. Oduvek sumnjam.
– Treba imati veru, ne može da škodi u ovakvim trenucima.
– U pravu ste. Nego, hajde da zapalimo još po jednu….