,,Ono što pokrene čoveka da bude ,,navijač’’ je pre svega ljubav prema sportu, zatim iz toga proizilazi subjektivna identifikacija sa određenim klubom, uglavnom uticaj porodice, drugara iz kraja ili jednostavno lični izbor.”
Ljubav. Ljubav prema voljenoj osobi, prema najbližima, prema ljubimcu… je sve prema čemu većina to istinski oseća, ono, o čemu bi većina pričala sa oduševljenjem… ali nešto, možda naizgled malo čudno, a to je ljubav prema omiljenom klubu je nešto o čemu svedoči ONA, ona koja bukvalno daje svoje srce kada je Partizan u pitanju.
Mlada Vranjanka, ,,grobarka” do kosti koja živi Partizan, je Sanda Trajković. Naizgled, skroz obična devojka, student Visoke škole za vaspitače je vatreni navijač Partizana. U razgovoru za carsija.rs govori o svojoj predanosti klubu, o navijanju i o tome kako je biti jedna među retkim devojkama koja skoro svaki slobodan trenutak posvećuje svom klubu.
Čaršija: Šta je to što je probudilo sportski duh u tebi?
Sanda:
Pre svega u mojoj porodici sport je uvek bio cenjen kao ,,najvažnija sporedna stvar na svetu’’. Deda vatreni Partizanovac, ujak vatreni fan Juventusa, čiji sam takođe simpatizer. Celog detinjstva slušam priče o podvizima Dragana Mancea, Bate Mirkovića, finalu Kupa evropskih šampiona 1966. protiv Real Madrida i taj gol Vasovića.
2-1 jbg.
Osim porodice, kraj u kome sam odrasla ima takođe bitnu ulogu. Fudbalski i košarkaški tereni uvek puni kada je lepo vreme, a i sama sam trenirala košarku. Jedva se čeka svetsko ili evropsko prvenstvo u fudbalu, sakupi se ceo kraj, svi od 7 do 77. godina, pivo, bleja i navijanje.
Čaršija: Kako je dolazilo do tih okupljanja?
Sanda:
Kao što rekoh, kao osoba koja od malena prati sport, fudbal, košarku, stalno smo organizovali ta okupljanja na nečijoj gajbi i praćenje Lige šampiona, svetskog prvenstva itd.
Kaže drug koji je bio par godina stariji od mene, kad već nemamo kinte da odemo i gledamo Juventus u Ligi šampiona, što se ne bi iscimali do Bg-a da gledamo Partizan?
Sakupimo pare i krenemo vozom. Majci pustim neku priču da idem na neki izlet, jer sam bila maloletna, svakako da ne bi bila oduševljena mojim predlogom.
Kasnije se navikla.
Čaršija: Šta za tebe predstavlja navijanje?
Sanda:
Opšte je poznato da određena naselja ili gradovi održavaju tradiciju podržavanja nekog kluba. Navijači svoje opredeljenje uglavnom pokazuju kroz način oblačenja, fura se kežual fazon i obeležja svog kluba ili određene navijačke grupe, kao izraz ponosa i od obične publike se razlikuju upravo po toj ekspresiji.
Takvi rekviziti, (majice, kačketi, šalovi) za osobu koja ih nosi predstavljaju nešto neprocenjivo. Nije strano da navijači drugih klubova pokušaju da ,,skinu’’ tj otmu ta obeležja, kako bi ponizili pristalice tog kluba. Postoje pravi navijači koji neguju taj ,,viteški kodeks’’, te neće napasti protivnika dok je u društvu devojke, neće mu ugroziti život, koristiti oružje ili slično.
Čaršija: Ko su pravi navijači? Koja je razlika između huligana i navijača?
Sanda:
Postoje devijantni navijači, huligani, uglavnom jedva punoletni koji bi svoju agresiju ispoljili bilo gde, a njima je najprivlačnije preusmeravanje te agresije u neku ,,društveno prihvatljivu’’ aktivnost, tačnije sport, jer su na stadionu zaštićeni i okruženi masom. Sve u svemu, oni nisu tu zbog sporta.
Tu se javlja ta kardinalna razlika između pravih navijača i huligana, ali i pogrešna slika koju većina ljudi ima o celokupnoj navijačkoj kulturi.
Naravno da ne treba opravdavati huligane i njihove postupke, ali treba se osvrnuti i na naše trenutno stanje u državi. Nemaština, nezaposlenost, opšte nezadovoljstvo. Nije ni čudo što je nasilje postalo naša svakodnevnica. Mladi odrastaju u takvoj atmosferi, nemaju mogućnosti za lagodan život, žele da izraze svoje frustracije i uspostave svoj princip pravde. A Vlasti ne samo da su nemoćne da spreče vandalizam, već su i nekim delom odgovorne za stvaranje ovakvog ambijenta. Čak se može reći da ispadi huligana odgovaraju vlastima jer se time skreće pažnja sa drugih bitnijih problema u državi. A i svi znaju da Vlast štiti ozloglašene vođe pojedinih grupa koji su uprkos brojnim kriminalnim aktivnostima i dalje na slobodi.
Možda sam previše duboko zašla u tematiku, bitno je samo da ljudi ne upijaju sve ono što mediji plasiraju, haos na derbiju, bla bla.
,,Care, nije glavni problem u državi upaljena baklja na tribini, nego to što ti je plata 15 soma.”
Čaršija: Kako bi opisala ljubav prema klubu i navijačku strast?
Sanda:
Kao osoba koja svet gleda kroz crno-bele naočare, smatram da smo mi poklonici večitih rivala u Srbiji, ,,jedno brdo, a dva univerzuma’’, drugačiji stavovi, razmišljanje, pogled na svet, ideologija..
Mislim da je pripadnost i ljubav prema Partizanu uticalo na oblikovanje moje ličnosti. Partizan nije osvojio Kup šampiona 1991. Za nas se nebo nije otvorilo, stadion nije eksplodirao. Novak Đoković ne voli Partizan. A ni Aca Lukas. Nama Bajaga nije posvetio pesmu. Oni imaju grupu ,,Heroji’’ mi imamo grupu ,,Stoka Pančevo’’. Oni pevaju pune tribine ludih navijača, mi pevamo pune tribine ružnih navijača. Mi nemamo cilj da budemo najbrojniji, najlepši i bolji od drugih. Mi smo antinarodni element. Bunt. Opozicija. Avangarda.
Na našoj tribini su osamdesetih godina najzastupljeniji bili pankeri. Pank kultura, anarhizam i razlitičost kao temelj. Sada se mogu naći najrazličitiji profili ličnosti, ali mislim da je to u velikoj meri izgradilo nas kao navijače.
Tu je reč o emociji i o lepoti, a ne o želji da se bude prvi ili najbrojniji.
Kako je uostalom istaknuto u jednom fanzinu navijačkog pokreta ,,Grobarski trash romantizam”:
„U romantizmu su naročito interesantne stvari koje su lepe na prokletnički način. Primeri prokletničke lepote su pesme Poa, Bodlera, Disa ili Brane Petrovića, umetnički radovi Davida Fridriha i utakmice Partizana. Istorija Partizana je istorija ledene lepote i istorija umetnosti.“
A lepo je i navijati za isti klub za koji su navijali Duško Radović, Brana Petrović, Žika i Bora Todorović, Mija Aleksić…
Mislim da možemo mi i bez toga da nas Ivan Ivanović veliča u svojoj emisiji.
Koliko god ja bila pristrasna i smatrala nas kao dve posebne vrste ljudi, koji god klub podržavali svi imamo nešto zajedničko. Nemiran duh, bunt i isti osećaj adrenalina kad kročimo na tribinu gde je sve savršeno tih 90. minuta.
Čaršija: Kako je to biti žena – devojka, a navijač?
Sanda:
Dok je svijeta i vijeka uvek će biti i ovakvih pogleda.
Čudno je iz razloga što nije svakodnevna pojava, sve ostale navijačke karakteristike su iste, nevezano za pol.
Čaršija: Šta je to što te tera i motiviše da i dalje pratiš utakmice?
Sanda:
Mislim da je to neki osećaj na koji se navučeš čim prvi put kročiš na stadion i tribinu svog kluba.
Hiljade i hiljade ljudi peva istu pesmu uglas, šalovi koji se viore, zastave, euforija i adrenalinski udar kad Leonardo lansira projektil u mrežu Crvene zvezde u 89. minutu, 1:0 za pobedu. Meni je dovoljno za radost.
Ono što povuče čoveka da bude ’’navijač’’ je pre svega ljubav prema sportu, zatim iz toga proizilazi subjektivna identifikacija sa određenim klubom, uglavnom uticaj porodice, drugara iz kraja ili jednostavno lični izbor.
Čaršija: Kako izgledaju druženja i prijateljstva sa ljudima na utakmicama?
Sanda:
Neprocenjiva prijateljstva. Nemoguće je opisati tu vrstu druženja i osećaj povezanosti sa ostalim navijačima Partizana, Paoka iz Grčke ili CSKA iz Rusije. Inače naših bratskih klubova. Neki moji drugari ne znaju engleski i uvek je zanimljivo gledati kako sede recimo sa Grcima i međusobno se ne razumeju, nijednu jedinu reč, samo se grle i nazdravljaju. A opet se maksimalno poštuju.
Čak i da prvi put sretneš nekog na tribini i upoznaš se s njim, nemaš osećaj kao da je to neki ,,stranac’’, nepoznata osoba koju prvi put vidiš, svi imamo tu jednu zajedničku sponu, svi smo isto.