Daleke 1896. godine otvoreno je pozorište u Vranju. Prvu pozorišnu predstavu Vranjanci su odigrali 30. januara 1896. godine. Bio je to Njegošev ,,Gorski vijenac’’ u režiji Radoja Domanovića, ondašnjeg profesora Gimnazije u Vranju.
2012. godine je pozorište izgorelo. Zgrada spolja nije izgledala previše oštećeno ali je unutrašnjost teatra bila kompletno uništena. Kažu da ono nije bila meta već diskoteka koja se nalazila pored. Medjutim, to tada više nije bilo važno zato što je pozorište već bilo oštećeno i vreme više nije moglo da se vrati.
Građani su se dugo borili za svoje. Godinama se čekalo na dan kad će se pozorišna vrata ponovo otvoriti. Kada se činilo da nada polako nestaje, pozorište je počelo ponovo da se sređuje. Vranje je posle sedam godina ponovo počelo da živi otkucajima umetnosti. Dobilo je novo pozorište. Ono što su svi Vranjanci čekali, ostvarilo se.
Taj značajan i, za naš grad važan, dogadjaj – otvaranje novog pozorišta ,,Bora Stanković” u Vranju odigrao se u prisustvu glumaca i ljubitelja pozorišta. Njegov ponovni rad počeo je sa Borinom nedeljom gde su se igrale različite predstave među kojima je bila i ,,Nečista krv’’ u režiji našeg mladog vranjskog režisera Juga Đorđevića.
Pozorište jeste jedna scenska umetnička manifestacija u kojoj se odvija komunikacija između glumaca i publike. I zato, samim tim što je naš grad ponovo dobio pozorište, oživljena je i umetnost. Sve predstave pre otvaranja pozorišta izvodile su se u Domu vojske. Ali, to nije isto ni za glumce, a ni publika to ne doživljava na isti način. Takođe, istina je da između pozorišne umetnosti i književnosti postoji velika i jaka povezanost.
Postoji još jedan razlog da se radujemo zbog svega ovoga, možda mladi ljudi koji su u svetu novih tehnologija toliko zaronili, shvate koliko ima lepote u umetnosti i možda će im baš pozorište pomoći da zavole književnu umetnost.
Autor: Kristina Stojanović