Pre nego što odgovorim na to pitanje, želela bih da vam predstavim izuzetnu ženu kakva je bila Marija Montesori.
Bila je italijasnka lekarka ( prva žena koja je bila primljena na Medicinski fakultet u to vreme), obrazovni radnik i pedagog, filozof i filantrop, rođena davne 1871.godine. Najpoznatija je po svom obrazovnom sistemu ’’ Montesori’’ , koji se odnosi na decu od rođenja do adolescencije. U poslednjih 10, najviše 20 godina možemo čuti da se u pojedinim vrtićima, ređe u školama, sa decom radi po Montesori metodI. Zvuči veoma moderno, ali i kada se prikaže roditeljima, nisu svi pristalice ovakvog načina rada. U duhu našeg tradicionalnog društva, pojedinci smatraju da on nije dobar jer su, po njihovim rečima, deca previše slobodna, a ne uče se disciplini i redu. S druge strane, postoji i veliki broj roditelja i prosvetnih radnika koji maštaju o tome da se ovaj pristup radu sprovede kroz sve nivoe obrazovanja u Srbiji.
Najveća otkrića i prve ideje o radu sa decom desila su se na odeljenju psihijatrije, kada je želela da pomogne deci koja su mentalno zaostala ili imaju mentalni poremećaj. Radeći sa ovom decom Marija ostvaruje takozvano “Prvo čudo Montesori”. Njenih čak 8 učenika sa skromnim sposobnostima postižu izvanredne, natprosečne rezultate na državnom takmičenju čitanja i pisanja.
Nakon svojih početaka u radu sa decom ometenom u razvoju, Marija nastavlja svoj rad otvorivši školu za rad sa decom bez smetnji, prosečne i natprosečne inteligencije pod nazivom “Dečija kuća”.
U ovu kuću ona donosi puno materijala i aktivnosti za decu, ali zadržava samo one za koje su deca pokazala interesovanje. Tada osmišljava pojam “samo-obrazovanja” koji se odnosi na to da deca sama sebe obrazuju ako se nalaze u prostoru koje je osmišljeno da stimuliše njihov razvoj.
Rečenica “Pomozi mi da uradim sam” jasno opisuje na koji način je ona pristupala radu sa decom. Kao veliku vrednost Marija je prepoznala razvijanje radoznalosti kod dece nasuprot pukom iznošenju informacija koje dete treba da zapamti.
Marija Montesori je smatrala da dete “upija” informacije iz svoje okoline, da uči sopstvenom aktivnošću i iskustvima.
Marijina znanja i iskustva su se brzo širila. Postala je poznata po svom pristupu širom Evrope, ali i sveta. 1909. godine objavljuje knjigu “Naučna pedagogija” koja je u to vreme prevedena na preko 20 jezika (u Srbiji tek 2001.godine).
Roditeljstvo. U vreme kada je bila na počecima svog rada sa decom, u Italiji nije bilo dozvoljeno da žena radi kada postane majka. U godinama kada biva veoma posvećena radu sa decom i sama postaje majka dečaku Mariu. Ono što je neobično je da je da ona nije bila njegova primarna negovateljica, već da je to bila jedna druga porodica koju je ona veoma često posećivala. Veoma dugo Mario nije znao da mu je Marija prava majka. Kada mu je bilo 15 godina seli se da živi sa njom i postaje njen najveći saradnik, koji nastavlja sa njenim radom i nakon njene smrti. Njen sin Mario i ona su proveli ostatak života promovišući svoj program i davajući podstrek učiteljima širom sveta. Danas je Montesori metod u radu sa decom veoma zastupljen u obrazovanju i još uvek ga svojim kvalitetom nije nadmašio bilo koji drugi pristup.
Ako je današnjem društvu teško da prihvati “novije” načine rada, zamislite koliko su misli i dela Marije Montesori, rođene pre skoro 150 godina bila revolucionarna!
Međutim, ona nije odustajala, na čemu su joj mnogi roditelji, vaspitači i učitelji danas zahvalni, a posebno deca.
Često je isticala da su samostalna deca srećnija. Međutim, da li je ta tvrdnja tačna proverila je autorka knjige ’’Samostalna deca su srećnija’’(Laguna), Hajdi Majer-Hauzer . Ona je stekla obrazovanje na koledžu Sent Nikolas u Londonu gde se specijalizovala za pedagoški metod Montesori. Već šesnaest godina sa mnogo uspeha u Cirihu vodi sopstveno obdanište zasnovano na toj metodi. Od 2020.godine drži Montesori radionice za roditelje i vaspitače.
Nije svaka pomoć zaista korisna.
Postoje majke i očevi koji su slino razmazili svoju decu, žele da im udovolje u svemu, onoliko koliko mogu, ispunjavaju sinovima i ćerkama svaku želju, žele da im život učine srećnijim, ispunjenijim i lakšim. Mnogo od njih iskusili su kao deca poteškoće i muke, nedostajali su im ljubav, sigurnost, razumevanje i oslonac i sada imaju samo jednu želju: da njihovoj deci bude bolje. Mwđutim, postoje i oni roditelji koji su u svom detinjstvu bili previše zbrinuti, zaštićeni i razmaženi, pa su i od svoje dece napravili bespomoćne i nesposobne ljude.
Sve se to brzo dešava: stupimo u brak i čeznemo za decom. Zaklinjemo se da ćemo deci pružiti svu ljubav, da će ona rasti u divnom okruženju, mislimo da će sve biti dobro i ispunjeni smo velikom nadom i radošću.
A onda na svet dođu deca. Neosetno, postaju centar porodice i zahtevaju sve od nas. Zatim slede problemi. Čini se da majke u odgajanju deteta često usamljene, osećaju se nesposobno i razočarano. Često se pitaju: ’’Šta zaboga radim pogrešno? Kako da se nosim s tim odgovornim zadatkom’’- to je njaveći izazov koji postoji. Na to čovek jednostavno nije pripremljen.
Jedna mama je na kursu priznala da je zbog toga imala dosta problema sa svojim mužem. Sve je želela sama, jer on, nije umeo, po njenom nekom zaključku da se snalazi baš najbolje. Ćerkica, kojoj su sve dozvolili stalno je plakala i bila neposlušna. Izjavila je : ’’ Mislim da sam previše razmazila svoje dete i time uništila sve što imam.’’ A zamislite, sve je to činila iz dobre namere.
Izjava roditelja: ’’Beskrajno volimo svoju decu. Međutim, naša predanost nije uvek dovoljna. Jer deca u odrasatanju moraju da ovladaju posebnim veštinama kako bi izrasla u jake ljude, koji će znati da se snađu u svetu. Za roditelje je to dgotrajna i često zahtevna borba, ako ne i najodgovorniji zadatak koji moraju da obave, a to je sigurno teži i zahtevniji rad od univerzitetskih studija!’’
Da li se saglasni sa ovom izajavom?
Svake nedelje, deliću sa vama poneke sadržaje iz knjige ’’Samostalna deca su srećnija’’ , pisaću vam o svojim ličnim iskustvima u radu sa decom. Radićemo zajedno na tome kako da zainteresujemo dete za neku aktivnost, s obzirom da živimo u svetu tehlogije. U kojoj meri su dozvoljene pohvale i koliko one znače deci. Koje su granice vaspitanja i da li su kazne delotvorne. Da li razmišljamo na koji način se obraćamo detetu i da li su pretnje ispravan postupak mnogih roditelja. Da li bi trebalo da nagrađujemo decu? Šta se dešava kada nastupi faza inata. Koliko je bitno da saslušamo decu i koliko im zapravo pomažemo ako nam njihove reči dopru do mozga. I na kraju, da li su roditelji uvek krivi za sve? Pedagoški metod Marije Montesori daće nam odgovore na ova, za roditelje, veoma teška pitanja.
Ukoliko želite da saznate šta se krije iza odgovora na sva ova pitanja, ostanite uz nas i pratite naše objave.
Do sledećeg čitanja, ostanite kod kuće i uživajte u vremenu sa svojom decom. Osmislite zajedničku aktivnost i krenite u avanturu!
J. S.