Autor teksta i fotografija: Uma Vid
Kako ljudi razgovaraju sa nama i šta nam govore, govori sve o njima.
Ne o nama. Ranije sam zapadala u zamke da mislim da je mnogo toga što čujem, a bude upućeno meni, do mene. Danas znam da mi se dešavalo samo ono što sam dozvolila da doživim kao da je moje.
Ja sam dete odraslo i naučeno da se brine o ljudima.
O dedi, babi, bratu, ocu, i svima koji znače nešto detetu. Čitav moj život bio je briga o drugima. Onda sam počela da studiram za medicinsku sestru, pa je briga o najbližima postala briga o svima. Moj mozak je počeo da se uči da ako čuje da, na primer, brata nešto boli, odma bi moj mozak želeo da nađe lek da ga ne boli. Ili da ga posavetujem šta da radi. S obzirom da sam učila za sestru mnogi su me kontaktirali da me pitaju kako ovo i ono funkcioniše i slično.
Pokušavam da kažem da je moj mozak bio naučen da radi na principu problem-rešenje, a često bih i na taj način što bih ja preuzimala odgovornost za nečije stanje ugodnosti.
Ja bih bila rešavatelj problema.
Ako je neko tužan, tu sam da ga utešim.
Ubrzo sam shvatila da je taj način života opterećujuć: što bih ja preuzimala odgovornost za ako bi mi se požalio na nešto? Ja sam naučila da se i samozagrlim ako osećam da mi je zagrljaj potreban. Da se saosećam sa sobom. Ako bi mene nešto bolelo, ja bih tražila način da sebi ublažim bol. Ja ne očekujem da mi neko da gotovo rešenje. Ako pričam s nekim o tome što me muči pričam samo zato što osećam da mi je potrebno da to podelim. Pošto sama držim konce u svojim rukama, osećam se samostalno i drugima mogu da se dam ako osećam da želim i mogu. Najlepše od sebe. To što brinem o samoj sebi meni znači sve i omogućava mi da živim ispunjen život bez zavisničkih odnosa.
Ako ja učim i svoje najbliže da mi se obraćaju kada im je potrebna briga o njima, da ja zbrinem njihove brige, oni nikada neće naučiti da brigaju svoje brige na samostalan način. A time što brigam i odgovaram na možda njihov nepromišljen impuls, ja s njima gradim jedan zavisnički odnos prema meni.
Ja hoću da hranim iskrene odnose koji će da budu začin mojem jelu.
Kami je rekao da nekima najbolje pomažemo ako im ne pomažemo.
Sinu, kojem sa trideset pet još ne pada na pamet da se iseli, roditelji su ponudili zavisnički odnos, i nemogućstvo da brine o samom sebi. Oni time što hrane taj odnos odmažu, iako bi sve to nazvali pomoć. Jer pobogu, on bi bez njih propao. Na taj način, ne da ga održavaju u zavisničkom položaju, nego mu i šalju poruku da on ne može sam, a i da nešto ne veruju da može sam. Otud čitavo naše društvo međusobno zavisi od svakog. Nešto što mu je važno ne može da reši ako negde nema čoveka. Za svašta nam treba čovek tamo i čovek ovamo. Ti njemu on tebi.
Ako neko razgovara sa nama na način na koji bi mogao da nas izmanipuliše, gde nas proziva da nešto ne radimo kako treba, na primer: “visiš na društvenim mrežama, a za mene nemaš vremena” – govori – ne o činjenici šta mi radimo, nego o tome kako je i sama ta osoba prekorevana. jer izgovara prekor. odakle nekome prekor ako nije naučen prekoru?
Osoba koja se tako ponaša prema tebi ne govori ništa o tebi. Ona govori o sebi. Možda se čak i ne interesuje nešto za tebe, ali joj se naumilo da u tebi probudi krivicu zato što joj se nisi javila. To je možda njena hrana. Ona hoće da ti pokaže kako treba da se ponašaš. Ta osoba kako tretira tebe, tako tretira i samu sebe. I nije joj lako. Jedino što možeš da uradiš u odnosu s takvim osobama je da razgraničiš dokle je nešto tvoje, a dokle njihovo.
Kada je neka osoba istinski zainteresovana za tebe, sigurno neće čak ni da pokuša da te navede da razmišljaš o njenom načinu da te dokuči. Jer kada je nešto pravo ono ima svoj tok i ne zaglavljuje se, nego samo – teče.
Kada si sa nekom osobom za koju znaš da istinski bira tebe, vreme prođe kao ništa.
Ali kad si s nekim teškašem, čini ti se da ti je bilo lakše da umesiš kiflice za zaslugu, slavu i patericu, nego li da se nadmudriješ s njim.