Čaršija: Svakoga čeka njegova sreća

0

Autor fotografija i teksta: Uma Vid

kada su mi govorili da volim sebe pre tri godine nisam imala pojma šta to znači.

u jednog muškarca sam se bila zaljubila jer me je pitao da li volim sebe. Imala sam običaj da se zaljubljujem u muškarce koji bi mi pokazivali gde nisam dovoljno dobra.

ostavila sam ga jer sam volela sebe, sada znam. ali tada nisam znala ništa.

tada, da bih pokazala sebi da volim sebe, iako pojma nisam imala šta to znači, odlučila sam da potegnem jedan korak koji mi je na nekom racionalnom nivou ličnosti značio da volim sebe, a to je da izbegnem da povredim sebe. 

ostavila sam ga nakon šest nedelja, iako je svaka ćelija u mojem telu vrištala da ga ne ostavim,

da pustim da se situacija razvije, da mu dozvolim da vidi kako sam ja tolerantna i dobra prema njemu, da vidi kako će pored mene da se oseća kao kralj i tome slično.

zašto sam ga ostavila?

zato što sam primetila da je isti kao i svaki s kojim sam pre bila u vezi. da je i on bio onakav spreman da uzme, a ja spremna da dajem. 

tome sam morala da stanem na kraj jer u nekom trenutku sam osetila da sam se nadavala, a ostala gladna.

malo intelektualnije nadareniji, bavio se akupunkturom, praktikovao jogu itd, ali isti emocionalni tip kao oni pre njega. jako težak, reči najčešće kleštama da mu vadiš iz usta, bez jasnih komunikacijskih smernica šta zaista želi, a šta ne želi u datoj okolnosti, a slatkorečiv: “voleo bih da sednemo u auto i vozimo čitavom evropom”, “jako si lepa, prija mi da te držim za ruku dok sedimo u bioskopu”, “obuci se lepo, vodim te u grad”. pravi šmeker, ali ako mu spomenem da hoću stabilnu vezu odgovarao bi mi: “lepo mi je sa tobom, ali voleo bih da se situacija odvija polako”, “u prošloj vezi sam bio jako povređen, još uvek se nisam oporavio, voleo bih da se strpiš”, i slično.

ostavljanje ovog čoveka bio je prvi korak na putu ka sebi. načini me da se osećam kao boginja jedne večeri, ali me uveče doveze kući i ne zna kada će sledeći put biti slobodan za mene. u jednom istom trenutku me osvaja i napušta. kao da neko dođe, osvoji zemlju, a nekon toga je ostavi da truli.

vrištala sam i činilo mi se ko da me neko dere kad sam raskidala, a samo sam mu namignula i rekla “ciao bello”. 

bio je tačno onakav muškarac na koje sam “padala”, ali je razlika bila što meni nakon poslednje neuspele veze, više nije bio cilj da “padam”, već da se uzdignem. 

napravila sam plan da MA I DA ME DERU neću više da padam na isti šmekeraj, makar bio i srbin iz vranja, pravoslavne vere. stavila sam svoju sreću i mentalno zdravlje iznad svih šablona na osnovu koji sam živela do tad.

napuštanje tih šablona delovalo mi je kao kad, odeš na more, i prvi put posle nekoliko neodlazaka na more, počinješ da ulaziš u more. malo po malo. 

kad ti voda dođe do struka baš ti je hladno, a da se bućneš cela sa sve kosom, čini ti se da ćeš da se zalediš. 

ali kao što znaš, nikada se nisi zaledila pre, pa se polako usudiš da se pokvasiš cela, a onda ti voda i nije tako hladna. voda ti je potaman.

hladno ti je posle kada izađeš iz vode, i skontaš da je peškir mnogo bitna izmišljotina. on te zagrli i zagreje.

kao i muškarac koji je za tebe.

Ostavite komentar

Molimo Vas da unesete komentar!
Ime