Autor fotografija i teksta: Uma Vid
Na psihijatriji sam kao medicinska sestra radila petnaest dana. Prvog dana na poslu sam počela da razmišljam da samo pobegnem glavom bez obzira, ne zbog pacijenata, već zbog stepena profesionalizma, hladnoće i neljudskosti, kojima se kolege međusobno hrane. Trećeg dana sam odlučila da samo odem, uz objašnjenje ili ne. Otišla sam petnaestog dana. Opet bih otišla, iako su mi kasnije sa tog odeljenja zagorčavali život.
Sedeli smo jednom na doručku i pitali su me šta stavljam u jutarnju kafu pa mi je svaki dan dobar, pa mi je život lep, pa za svaki problem, imam razuman odgovor. Neko je počeo da kuka kako je vreme zimsko, kako je hladno, kako je mračno, kako je težak život u ovoj mračnoj zemlji, Švedskoj.
Ja mogu da prihvatim, a i da slušam takve kuknjave, ali mi idu na živce jer nisu opravdane, pa sam odgovorila: “ne, nego mi nismo naučili da u zimi vidimo radost kao leti. da volimo sneg. da kupujemo toplu zimsku mekanu garderobu. nismo naučili da se nosimo sa zimom. a i tako često čujemo loše o zimi kao da je neki prestupnik, da lako i sami pomislimo da nešto nije u redu s njom.”
Ista osoba koja me je pitala šta stavljam u kafu, nakon ovoga odgovora je suznih očiju napustila prostoriju, rekavši mi: “ovoliku pozitivnost ne mogu da podnesem na ovoliko malo kvadrata. moram da izađem.”
Nisam odgovorila. Često se u susretima i razgovorima s ljudima pitam da li je čovek s kojim razgovaram zavredeo da s njim podelim moj psihološki uvid. Inače, najčešće imam šta da kažem. A razmišljam ipak, da li je zavredeo u smislu, da li će dozvoliti svojem biću da me čuje, ili je tu prisutan samo njegov pomahnitali ego koji će sa mnom da počne da se nadmeće, da dokazuje da nisam u pravu. Nema to veze s vrednostima toga čoveka kao čoveka, već s vrednostima mojim, da sačuvam živu glavu, u svetu gde se glava gubi k’o ništa. Često se to pitam jer sam se naslušala u životu da pogrešno shvatam stvari.
Danas mislim da sam birala pogrešne ljude za prave stvari.
Ja, između ostalog, ne znam da se branim u takvim razgovorima, a znam da ako je došlo do toga da treba da se branim, onda ću sve više ispadati kriva, a i da, čim me neko navede da se branim, onda me nije zavredeo. Jer s osobom koja me je zavredela, neću to osetiti. Osobu koju ne dovodim u pitanje, osobu kojoj ne gledam kroz prste, ta me je osoba zavredela.
Ne može ništa da nam bude pravo, ako ne radimo na tome da nam bude pravo. Prave stvari bodu oči nepravim ličnostima pa neprave ličnosti rado bi da iskrive pravu stvar, jer ako uspeju da je iskrive, to će potvrditi njihovu iluziju o krivom svetu. A takve ličnosti (ne ljudi), ostaju u životu ako uspeju da potvrde da je svet kriv. Tako su mene na psihijatriji uvrstili u svoju crnu knjigu nepoželjnih, i nakon nekoliko pokušaja da opet radim na psihijatriji, iako studiram za psihijatrijsku sestru specijalistu, nisam uspela da dobijem posao. Toliko pozitivnosti nisu uspeli da podnesu na kvadratnom kilometru. A ja sam samo devojku u paničnom napadu, koja je grcala od duševnih boli, i puzila po podu, grlila grlila grlila, jer, nisam znala šta drugo da radim, osim da budem njen sačovek. Mislim da je svakoj psihijatriji na svetu dosta profesionalizma i da će joj vremenom biti potrebni samo ljudi, jer broj obolelih je sve veći i veći. Oboleli čovek ne može da leči obolelog. Samo izlečen čovek može da leči obolelog.
Kad smo u mraku i oćemo svetlo tražimo sveću ili palimo svetlo.
Kad nosimo crno u leto, kažu nam, ne nosi crno, upija toplotu, skuvaćeš se.
Tako i u nemetaforičnom smislu.
Tako i u životu. Pržimo se pakleno, dok nam ne padne na pamet da se presvučemo.