Čaršija: Prvo namesti krevet

0

Autor fotografija i teksta: Uma Vid

U knjizi “Čovek i njegovi simboli” govori Karl Jung da je put sa nesvesnim ruku pod ruku, put koji zahteva hrabrost. Da je potrebno mnogo hrabrosti da se čovek uhvati u koštac s onim što nesvesno ima da kaže. Sve dok se čovek ne uhvati u koštac sa nesvesnim on će verovati da je njegov život sudbinski i da su njegovi padovi kazna od Boga. Isto tako čovek će biti lenj, da često ni sa svojim svesnim neće umeti da se nosi. 

Ko hoće instant rešenje uglavnom dobije trenutnu odmazdu, trenutno zalečenje. 

Kada čovek oboli od infekcije kandidom on veruje da će da popije jedan “Diflucan” i da će to da reši problem gljivica. A ta gljivica je prirodni stanovnik našeg organizma. Ona podivlja tek kada je organizam debalansiran. Šta je dakle kandida? Kandida je način čovečje psihe da kroz telo pošalje signal da je vreme čoveku da počne da misli. Što bi mi u Vranju rekli, da se “varka”.

A to nije slučaj samo s kandidom. Sve više je obolelih od ovih i onih bolesti, a čovek je sposoban da krivi svoje telo za tu neuravnoteženost. Telo je defektno pa se razboljeva, a moja psiha je dobra. Misli da će poseta lekaru, da lekar prepiše lekić, da će to da harmonizuje organizam. Verovatno se neka bolest krije dugo u organizmu pre nego ispliva na videlo. Dakle telu je bilo potrebno mnogo vremena da postane neuravnoteženo. Ali čovek veruje da će ta neuravnoteženost da se reši tako što pucne prstima i ćao! Zasadi neku biljku i gledaj je kako raste i naposletku da lep plod… ne dešava se taj proces za jedan dan. Više strpljenja čovek ima da čeka red kod doktora, u apoteci, nego li što ima strpljenja za sebe. Pred Pepeljugu maćeha baca gomilu trulog i zdravog graška da ga probere. Pepeljuga se oseća beznadežno, ali zna da nema gde i da joj je bolje da se uhvati svog zadatka. A tada dođu i golubovi da joj pomognu. To nešto znači. Kosmos je na strani onog koji se ohrabri da učini nemoguće.

 

Kao što je bilo teško razboleti se tako je isto teško izlečiti se. U staroj Grčkoj su se lečili gladovanjem, to bi čistilo telo. Bolest ne bi bila gledana kao strašilo, kao neprijatelj, već bi bolest bila preduslov za ozdravljenje; katarzu. U dokumentarcu “Isceljenje” (engleski “Heal”), govori jedna istražiteljica koja je ispitivala ozdravele od raka šta su radili da ozdrave. Izdvojila je devet objašnjenja, a samo dva od tih objašnjenja su bila povezana sa telesnim navikama (ishranom i fizičkom aktivnošću), dok se ostalih sedam odnosilo na mentalne promene (promena životnih stavova, poboljšanje društvenih veza, način razmišljanja, itd). U enciklopediji “Čovek” predstavljeno je jedno istraživanje o stepenu preživelosti pacijenata na odeljenjima intenzivne nege. Upoređivane su dve grupe: jedna grupa pacijenata gde su posete bile dozvoljene, i druga grupa gde su posete bile zabranjene. Stopa preživelosti je bila veća na odeljenju gde su posete bile dozvoljene; dakle gde je pacijentima bilo omogućeno da imaju emotivnu razmenu sa svojim bližnjim: ljubav, dodir, podršku, toplinu. Dakle iako je, kako bi lekari rekli, telo bilo izloženo bakterijama drugih ljudi, jer lečenje u uslovima intenzivne nege često uključuje oslabljen imuni sastav, preživelost bi bila veća. Možda je čovekov najveći imuni sistem upravo ljubavne prirode; prirode bliskosti. 

Telo kad se razboli daje signale za psihološko pokretanje. Čovek je nepobitno psihosoma, koliko god današnji medicinski sistemi težili da redukuju čoveka na dijagnoze i druge oprečnosti. Po Mišelu Fukou, francuskom filozofu, dijagnoze su izmišljene radi kontrole moći u društvu. Radim kao medicinska sestra i vidim da su dijagnoze od koristi prvo društvu, a za čoveka su ponekad i pogubne. Na primer, iako bi dete u školi pokazivalo poteškoće s učenjem, recimo poteškoće da čita ili računa, ono ne bi dobilo adekvatnu pomoć ako ne bi dobilo dijagnozu diskalkulacije ili disleksije. A i kad bi dobilo tu dijagnozu, šta bi ta dijagnoza uradila? Ona bi etiketirala dete, ali da li bi to rešilo problem? Ne, dete bi još uvek imalo poteškoće s čitanjem i računanjem. 

Dakle u izvor problema se ne bi ulazilo. I tu bi se završila čitava priča deteta ni krivog ni dužnog. A pravi razlozi sigurno imaju veze s nečim drugim. Mnogi pacijenti oboleli od poremećaja pažnje, dobiju pravu pomoć tek kada se ohrabre i krenu na psihoterapiju, da se uhvate u koštac s pitanjem: kakav sam to ja i šta sam ja, zašto sam to ja i zašto nisam neko drugi … i tako dalje. Naše nesvesno krije odgovore na sve, čak i zašto na jedan određen način jedemo, da li jedemo brzo ili sporo, da li stojimo dok jedemo, da li uživamo u hrani, da li nam je svejedno šta ćemo jesti, samo da se osetimo sitima, i slično. 

Kada nesvesno pošalje poziv po tebe, a ti taj poziv čuješ, ti ćeš onda lako. Kad ustaneš ujutru prvo što ćeš uraditi – namestićeš svoj krevet. Jer je od životne važnosti vratiti se kući nakon napornog dana, nekad nepodnošljivog dana, i imati nešto dobro da te kod kuće sačeka, da te podseti da si, i ako si sve zabrljao toga dana, bio oran da dan započneš u skladu. 

Ostavite komentar

Molimo Vas da unesete komentar!
Ime