Čaršija: nemoj da me voliš na moju štetu

0

Autor teksta i fotografija: Uma Vid

Ja ne verujem da na svetu postoji neko ko ne voli svoju zemlju.

Ali ljubav je “naučena” u svakoj porodici za sebe.

“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, samo su nesrećne porodice nesrećne na svoj način”.

Nijedna porodica nije u svom jezgru nesrećna. Nego se nekoj srećnoj porodici desi neka nesreća, pa iz te nesreće, ta srećna porodica ne može da se mrdne dalje. I tako ta nesreća UNESREĆI tu srećnu porodicu. I tako ta srećna porodica, u glibu, nastavlja da se koprca dok na kraju ne poveruje da je zaista nesrećna.

Ta unesrećena porodica je naša zemlja koja je poverovala da je prirodno nesrećna. 

Svaka ljubav potekne iz tog primarnog “ognjišta”, što se zove porodica. Svako ima svoj način da bude voljen i svako ima svoj način da voli. Razlika je što su neki načini da voliš i budeš voljen takvi da ti daju krila, a neki takvi da ti izvuku tlo pod nogama pa kreneš da propadaš.

Kao što postoji patološka ljubomora, tako postoji patološka ljubav. 

Žena koja odrasta u porodici gde otac jedan dan tuče majku, a drugi dan joj ljubi noge, imaće takvu predstavu o ljubavi i u svom budućem partneru videće ljubav, ako on ima sličan šablon ponašanja. I dok ta žena to ponašanje ne osvesti imaće mišljenje da to tako treba. Da je to zdravo.

Tako je to i sa zemljama. Ja ne verujem da iko mrzi svoju zemlju. Neki je samo vole na njenu štetu. A narod je jedini koji može da se izbori za način na koji želi da bude voljen. Narod je jedini koji može da izabere da ne želi da bude voljen na svoju štetu.

Koji može da kaže da želi da bude voljen tako da dobija krila.

Koji može da izabere ognjište koje će da ga greje, a ne u kojem će da sagori. 

Ostavite komentar

Molimo Vas da unesete komentar!
Ime