Autor teksta i fotografija: Uma Vid
Zle ljude … njih je otkrila zla strana koju svaki čovek ima. I to je čovekovo nesvesno. Sve dok kod drugih oslovljavamo ono što kod sebe ne možemo, na svetu će biti manipulatora, narcisa, fašista, i svih tih naziva kojih se užasavamo.
Tek kad čovek shvati da je i on bednik koliko i kad vidi nekog koga bi nazvao bednikom, raste u čoveka, i biva više čovek. I tek kad maska padne i razgoli se da je i on ništavan koliko i onaj u kojem vidi ništavnost, oseća istinsku kosmičku samilost. I tek kad oseti takvu samilost on će da može da bude blag prema sebi (=da oprosti sebi). I tek kad oseti samooproštaj on će moći da oprosti svima. Samo tada se dešavaju promene.
Nema promene dok čovek ne prihvati sebe.
I samo zato Jung kaže: pre ću biti celovit pa onda dobar.
Jer šta mi znači da sam dobar, ako se patim, i po čijem sam ja to nahođenju dobar, ako nisam celovit? (dakle ako nisam rascepkan i u konfliktu sa samim sobom, a u konfliktu sam sa samim sobom, sve dok mnome vladaju nepomirljive sile mozga i srca, dobra i zla, sreće i tuge itd). Ako se patiš a misluš da činiš dobra dela i da si onda dobar čovek, ti onda nisi dobar, već mučenik. Šta ti vredi da činiš neko dobro kojem te je neko naučio da je dobro, a tebi je zlo? I mrsko.
Čovek kada shvati da van njega nema ničega, biva užasnut, i oblažen. I oseća čitav sukob svetske boli i patnje naspram svetske ljubavi i sreće. S jedne strane zahvalan što je sam krojač svoje sudbine, a s druge strane mu je mrsko što ipak nema neku rešenu sudbinu. Jer ako bi imao rešenu sudbinu onda bi mogao samo da je prati. Jer je lakše da živiš s uverenjem da ne zavisi sve od tebe.
A ako nema rešenu sudbinu, odnosno ako je sam njen krojač, to bi značilo da je stvaralac.
Čovek je stvaralac i to je užasavajuće, mučno saznanje. Jer to znači da čovek nosi sebe u svojim rukama. Može da zamisli sebe ili kao tovar ili kao resurs. I ako je on stvaralac onda on zna da je on odgovoran, kriv i prav na tom svojem putu koji stvara. Užasavajuće je to, jer to onda znači da mora da bude mnogo pažljiv, da stalno postupa promišljeno, da umesto njega niko neće platiti njegov račun za struju, izabere njegovu životnu saputnicu, ubere njegovu zlatnu jabuku. I to je teško. Teško je da si bezazlen kao golub, a oprezan kao zmija.
Teško je da si čovek i zato često čujemo da je tako malo ljudi.
Kada čuješ nekog da se žali na svet, znaj da se žali na sebe. Ako se žališ na druge, žališ se na sebe. Teško je da radiš sa sobom i svojim životnim motivima, i zato čovek stalno blebeće o drugima. A drugi su isti kao on.
Samo onaj koji se izdigne izvan svega tog svakodnevnog čavrljanja može da govori u svoje ime. I tek tada počinje da živi svoj život, da govori svojim glasom, a ne glasom kojim su mu se obraćali roditelji, učitelji, i svi oni koji su ga ubeđivali o onome kakav je i šta je život i kako treba da ga živi.
Kad prihvatimo da smo sami stvorili neku kobnu životnu situaciju, možemo da shvatimo da imamo moć da je se oslobodimo.
Da su nas naše lične odluke “uvalile” u nju.
I da isto tako ličnom odlukom možemo da se izvadimo iz nje.